U jeku vesti da će možda ocenjivanje na polugodištu biti ukinuto, kao pedagog sa dugogodišnjim iskustvom želim da predložim nešto drugo – zabraniti usmeno ispitivanje, zauvek.
Kako sam na predavanjima obrazovne statistike, a i psihologije (u inostranstvu) naučila, da bi ocenjivanje bilo objektivno, potrebno je zadovoljiti određene kriterijume. Potrebno je da:
- znate koliko bodova maksimalno nosi ispit
- znate koliko bodova nosi svako pitanje
- znate koliko ste bodova dobili/izgubili na svako pitanje
- znate ukupan broj bodova koji dobijate
- znate po kojoj se bodovnoj skali vrši ocenjivanje i da je taj kriterijum za sve isti
- pitanja budu ista za sve (delimično menjanje pitanja da bi se napravili različiti testovi za grupe A i B je prihvatljivo)
- da na adekvatan način obuhvata temu koja se obrađivala
Ako bilo što od navedenog ne postoji, ocenjivanje nije objektivno. U usmenom ispitivanju ovo je zaista nemoguće i zato ono u obrazovnim sistema uglavnom ni ne postoji. Ali kod nas je opšte prihvaćeno.
Što se usmenog ispitivanja u Srbiji tiče, od navedenog imamo eventulano 7 – iako i to može biti diskutabilno jer nemamo dokaza za to šta je pitano, šta ne. Dakle, nemamo ni „o“ od objektivnosti. Nažalost, gore navedeni kriterijumi često nedostaju i na pismenim ispitima u školama, što dodatno čini ceo proces izrazito subjektivnim. Iz tog razloga apsolutno razumem primedbe roditelja, iako se ne slažem sa načinom na koji ih pojedini iznose.
Ali, ako je za utehu, u državama u kojima sam do sada živela i radila roditelji bi napravili skandal kada bi se ocenjivalo onako kako se ocenjuje kod nas.
Znam, reći ćete da deca neće naučiti da govore, da se izražavaju, ako nema usmenog ispitivanja, da je to priprema za posao sutra. Isto ćete, možda, reći da će na pismenom lakše prepisivati. Evo zašto ovi argumenti ne piju vodu:
1. Na usmenom ispitivanju se pismeno prepisivanje zamenjuje usmenim, sada pod direktnim pokroviteljstvom nastavnika – koji iz samo njima poznatih razloga smatraju da je ovo u redu.
Slušala sam usmena ispitivanja na nekoliko časova mog deteta u toku pandemije. Dete mi je reklo da tako ispituju i u učionici, tako da razlike nema. Nastavnici ponavljaju nekoliko istih pitanja učenicima koji odgovaraju jedno za drugim (ne sva, ali je dovoljno ponoviti jedno na koje je dete čulo odgovor). Gotovo identična pitanja postavljaju se na sledećim časovima 2-3 dana kasnije, kada odgovara sledeća grupa učenika (koji su imali 2-3 dana više da se pripreme i čuju odgovore na gotova sva pitanja, što je takođe izuzetno nefer i čini ocenjivanje neobjektivnim). I onda i sledeće nedelje za sledeću grupu koja je imala još više vremena da se spremi i čuje još više odgovara na pitanja.
Kako se sve ovo zove, ako ne „prepisivanje“, ali usmenim putem?
2. Deca neće umeti da govore ako su ispiti samo pismeni
Mislite li zaista da kada nekog usmeno pitate da vam ponovi brdo definicija, činjenica i rečenica iz neke knjige, to znači da ta osoba uči da se izrazi? Možda, ako biste ih pitali šta o tome misle i zašto tako misle. Sve ostalo je sposobnost pamćenja, a ne sposobnost izražavanja.
Sistem obrazovanja koji dozvoljava ovakvo ocenjivanje se svesno izlaže kritikama. Ovo je otvoren način da nastavnici zloupotrebe svoj položaj – jer dokaza za tvrdnje nastavnika (znao je ili nije) nema nigde. Isto kao što i učenici mogu manipulisati pred roditeljima – znao sam, ali nije hteo da mi da dvojku. Zbog toga bi školski telefoni u Americi (gde sam živela 20 godina) eksplodirali od poziva besnih roditelja (a Amerika nije jedina u kojoj bi se to dogodilo).
Dakle, ako nastavni sistem i sami nastavnici žele delovati objektivno i pošteno, imati dokaze za svoje tvrdnje da je dete “znalo” ili “nije znalo”, to mogu učiniti samo pismenom ocenom i da su gore navedeni kriteriji zadovoljeni. Pitanja moraju tražiti nedvosmislene odgovore i jasno i glasno naznačiti šta je (ne)prihvatljiv odgovor. Napravite primer kontrolnog/pismenog s odgovorima i stavite na Tims, Gugl učionicu itd. da se zna koji su odgovori tačni, da bi deca kasnije znala. Pitanja poput „šta mislite“ ne mogu imati tačne ili netačne odgovore i ne mogu bitno uticati na ocenu. Testovi se moraju ištampati čisto i jasno– da svi imaju isti primerak, a ne da deca 5 minuta pišu pitanja dok nastavnik diktira. To opet dovodi do totalno nepravedne situacije, jer možda dete ne napiše dobro pitanje ili da prosto nije dobro čulo. Da ne govorimo o oduzimanju vremena sa časa za odgovore.
A ako želite naučiti decu da pričaju i razmišljaju, onda primenite interaktivnu nastavu gde će moći da izraze svoje stavove (bez straha da će dobiti lošu ocenu) gde ćete ih navesti na razmišljanje i povezivanje činjenica i doći do svojih zaključaka na časovima. I počnite to od prvog razreda, konstantno na časovima, da se vaše kolege u višim razredima i srednjoj školi ne čude zašto đaci ne umeju da formulišu rečenice.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i profesor engleskog. Studirala obrazovanje i pedagogiju i radila sam za ministarstvo prosvete u inostranstvu.