Naše društvo prolazi kroz ozbiljnu krizu, kako poltički tako i psiho-emotivno. Dešavanja na ulicama, a i generalna situacija mogu ostaviti ozbiljne traume kako odraslima tako i deci i mladima koji svedoče njima, ili su njihove diretkne žrtve.
“Trauma nije ono što ti se dogodilo. Trauma je ono što se dogodilo u tebi kao rezultat onoga što ti se dogodilo”, rekao je dr Gabor Mate, lekar i svetski poznati stručnjak za traume. Ljudska psiha ne zaboravlja traume. One će se ispoljiti na najsupltijnije načine kojih mnogi neće ni biti svesni. Naš psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Kontić govorio je nedavno o neophodnosti razgovora, o potrebi da dozvolimo ljudima da verbalizuju svoje emocije i traume. Ali mnogi ni ne znaju kako da komuniciraju u ovakvim situacijama, naročito ne sa decom i mladima. Pa da krenemo od toga.
Mala deca predškolskog uzrasta, nisu ni psiho-emotivno zrela, a najčešće ni verbalno osposobljena da pričaju o emocijama. Roditelji misle da, ako dete ne spominje neki negativan događaj, da to znači da je “sve u redu”. Ali naprotiv, to je situacija u kojoj ne želimo da ostavimo dete. Ako detetu niko nije ponudio da priča o događaju i osećanjima koje je on proizveo u detetu, ono će ih potisnuti duboko u sebe, jer ne zna kako da se izbori sa njima.
„Neizražene emocije nikada neće umreti. One su žive sahranjene i kasnije će izbiti na videlo na ružnije načine.“, govorio je Sigmund Frojd. Možda je na ovo mislio psiholog Kontić kada je rekao da „mnoge žrtve nesvesno postanu agresori, naročito kada su deca u pitanju“. Malo dete, pa čak ni ono u početnim razredima osnovne škole, neće reći “hej mama/tata, hajde da pričamo o ovome što se desilo danas/juče”. Ovo su upravo reči koje treba da izgovore roditelji.
Promene u ponašanju deteta posle traumatičnog iskustva su očekivane. Moguće je da dete koje je preraslo pelene, počne da se piški u gaće. Možda će tražiti vaše prisustvo mnogo više nego ranije, naročito pred spavanje. Moguće je da će se bojati stvari kojih se nije bojalo ranije (mraka, na primer). Moguće je da se zatvori u sebe, a možda im se preferencije hrane promene. Ne ignorišite ovakve promene i ne sramotite vaše dete (zbog mokrenja, ili straha, ili traženja pažnje) rečima “veliki si dečak/devojčica” ili „ranije nisi takva bila”.
Nije bitno da li dete ima 3, 7 ili 17 godina, kao roditelj treba da inicirate priču o događajima i traumama koje je vaše dete pretrpelo. Empatija je jedan način da pomognemo i deci (i odraslima) da lakše prevaziđu svoje traume.
Primer komunikacije sa malim detetom:
Roditelj: „Želim da pričam sa tobom o onome što si video/čuo/doživeo danas. Danas samo bili na _________ (mestu). Tamo si video da su se neki ljudi udarali druge. Kako si se osećao?
„Ne očekujte da dete zna da imenuje emocije, naročito ako pre toga niste radili sa njim/njom na emotivnoj pismenosti. Nastavite dalje sa pitanjima tipa “Jesi li se možda uplašio?”. Šta god dete reklo, prihvatite tu emociju. “Razumem da si uplašio. U redu je. Jesi pomislio da možda može da dođe da udara tebe ili mamu i tatu?” Dajte mu osećaj bezbrižnosti, ne negirajte emocije, zagrlite dete ili mu barem ponudite zagrljaj. „To je bio veoma strašno videti/čuti/doživeti i sl. za malog dečaka /malu devojčicu kao ti“. Pitajte ga šta možete da uradite da mu pomognete da se oseća bolje i nemojte se iznenaditi odgovorima.
Tinejdžeri imaju verbalnu sposobnost da započnu razgovor sa vama kao i zrelost. Da li će, zavisi od toga kakav odnos imate sa njima. Ako ste im do sada “držali predavanja” “solili pamet” i niste bili empatični, teško je očekivati da će se otvoriti pred vama. Najbolje je ipak da vi kao roditelji inicirate ovakav razgovor. Ali ne obraćajte mu se kao da se spremate da ga grdite, nego pokažite da želite da mu pomognete. „Želim da čujem kako si posle onoga što se desilo. Kada možemo popričati?“ bi bile reči koje možete koristiti.
Tinejdžera isto kao i malo dete treba ohrabriti da opiše sve sto oseća u sebi, i fizičku bol u telu kao i emocije koje gaji prema policiji/drugom licu zbog nasilja koje je video ili doživeo. Dozvolite mu da bude besno, tužno, razočarano, ali ga osigurajte, da ga volite, da ga prihvatate bez obzira na sve. “U redu je da sada osećaš bes prema…” Razumem da si…. “. I nemojte da mislite da vašem tinejdžeru neće prijati da ga roditelj zagrli! Grljenje ima antidepresivno dejstvo.
Bez izuzetka izbegavajte reči tipa “nije to ništa”, “pa šta”, “biće bolje”, “pa nije bilo tako strašno” ,“zašto ste bili tu/radili to”, “nije trebalo tamo da ideš / to da kažeš…” Ovo je sušta suprotnost empatiji i oblik je psihološke manipulacije.
Isto tako, bez obzira na uzrast, recite detetu da kad god oseća potrebu može doći kod vas i pričati sa vama. Ali mu recite da ćete i sami proveravati s vremena na vreme i pitati ga kako se oseća. I ne zaboravite onda da to i uradite.
Empatija nije recept za kolač, toliko grama empatije na toliko grama tuge/besa/radosti. Empatija nisu samo reči, ona dolazi duboko iz duše.
Lako je biti empatičan kada se slažete sa drugom osobom. Ali pravi test empatije dolazi baš u trenucima kada se vaše emocije razlikuju od emocija druge osobe. Tada treba da se podsetite situacije kada ste vi imali sličnu ili istu reakciju. Setiti se tog događaja i osećaja straha/tuge/razočarenja/radosti koje ste imali. To je upravo ono što osoba pred vama oseća i njoj treba razumevanje.
Ono što sam naučila kroz sopstvenu dugogodišnju terapiju (koja mi je bila potrebna upravo zbog ozbiljnih trauma) je da empatiju mogu pružiti oni koji su je istinski doživeli. Ja sam je doživela upravo na terapiji. Na žalost, većina roditelja danas je odrasla bez empatije. Ipak, želim da verujem da postoji barem 5-10% ljudi u ovoj zemlji koji su je istinski doživeli. Nadam se da oni mogu predati dalje štafetu empatije i svojoj deci, a i drugima oko sebe, pa oni dalje. A onima koji nisu bili ove sreće kažem pokušajte najbolje što znate i umete. Vrednost koju ovaj čin nosi je nemerljiva je za vaše dete (a i odraslu osobu). Trudila sam se ovim tekstom da vam pomognem u ovom poduhvatu.
„Trauma nije samo ono što ti se desilo, nego i ono što ti se nije desilo“ kaže psihoterapeut Nikol LePera, poznata po svom holističkom pristupu lečenju trauma. Tu spadaju i situacije kada nema ko da te čuje i razume, a potrebno ti je. Upravo empatijom doprinosimo da ne dođe do ovoga, da se druga osoba oseti viđenom, saslušanom, shvaćenom. Za mentalno zdravlje osobe to je od prelomne važnosti. A kod dece ovakav pristup drastično smanjuje mogućnost da ono kasnije postane agresor.
Empatijom stvaramo zdrviji odnos sa svojom decom i drugim odraslim osobama. Time gradimo i zdravije društvo.
Autor: Lidija Smirnov – pedagog i prof. engleskog jezika