Ми смо људи од крви и меса. Препуни смо несавршености и „танких линија“. И већина нас и већина наше деце нема физичке могућности за професионални спорт.
Неко нема висину, неком фали тежина, неком снага ума, јаке кости или челична воља. Неког муче тетиве, менискуси, срца, бубрези, плућа, колена… Дакле, природа баш и није на страни таквих напора КОД ВЕЋИНЕ људи.
Не код мањине, КОД ВЕЋИНЕ.
Када, поделом карата, ипак добијеш тело и вољу који се троше, а не потроше – онда мораш да будеш јако, јако послушан за професионални спорт. Ако ниси послушан препреке су на висини проблематичној и за Спајдермена.
А где су деца у целој балади?
Деца граде свој идентитет. Околина лепи етикете. Неке су добре, неке лоше. Једна од општепожељних је: „Он обожава спорт, сам тражи да иде.“ У преводу – јак и способан. То прија свима. А пре свега деци. Радо се деца комплетно облепе етикетом – ја сам будући спортиста.
То је одлично, деца имају свој свет у ком су мере тачно где треба, идоли звезде водиље и ветар у леђа. Све је дечје пренадувано, безопасно и здраво.
Све док се не умешају родитељи који кажу: Ок, ти си спортиста и тачка, а ја сам родитељ спортисте. Породично, ми смо се определили пратећи МАЛО, НЕИСКУСНО, тренутно здраво, ДЕТЕ. Воде децу да се друже тамо где има терен, са децом која то воле, за сваки рођендан поклони су у вези са одређеним спортом, на телевизији у се гледа најчешће спорт… У међувремену, сва ширина овог света се полако сужава на један спортски терен.
Ништа предузетништво, ништа култура, ништа адвокатура, ништа архитектура, ни програмирање… Мали су. Све је спорт и снови.
Балон од сапунице, нажалост, за већину. А када пукне, не остане ништа.
Пустите децу да маштају и да се боре на пољу до ког им је стало, а ви, правите падобран, ако се испостави да вам је дете међу (одокативно) више од 90% популације која не може да се бави професионалним спортом и буду искрено срећни ту где јесу, иако нису професионални спортисти.
Дакле, то није малер, то је огромна вероватноћа и ту здрав разум и искуство одраслих људи треба да направе падобран.
Или децу оставља да звекну на бетон. Избор је на нама.
Поређења ради – деци, која су заиста навучена на игрице, када узмеш рутер, узео си идентитет и они се разбољевају психички, па и физички.
Исто је и са спортом.
Лекар, пекар, апотекар… Дете би требало да може да буде БИЛО ШТА!
Аутор: Снежана Голић, педагог