Mnogo se priča o empatiji. Govori se kako nam je potrebna, a još više nakon tog tragičnog dana, 3. maja. Ali nisam sigurna da ljudi u stvari razumeju šta je ona tačno. Pa da krenemo od toga. Najjednostavnije rečeno empatija je sposobnost osobe da prepozna emociju koju druga osoba izražava svojim ponašanjem ili govorom; da je prihvati kao takvu bez ispravljanja i bez toga da joj govori kako bi trebalo da se oseća. To apsolutno ne znači da, ako druga osoba plače, i mi treba da plačemo. To samo znači da prihvatamo da je ta osoba tužna, razumemo njenu tugu, jer mi znamo šta je tuga, i mi je osećamo nekad, iako možda ne bismo bili tužni zbog te konkretne situacije. Empatija je osnov duboke emocionalne povezanosti (ne misli se na ljubav ovde) dve osobe bilo da su odrasle ili ne. Evo nekoliko praktičnih primera kako je možemo pokazati i prepoznati.
Primer 1. – Roditeljska empatija
Vaše petogodišnje dete vam se baca u zagrljaj i plače kada ga uzimate iz vrtića. Kada pitate šta se desilo, ona vam odgovara da njena najbolja drugarica danas nije htela da se igra sa njom. Ako ste empatični ne govorite joj „nije to strašno“ (za nju jeste, jer u suprotnom ne bi tako reagovala), „igraćete se sutra“ (van poente, ona govori o danas), „nije to razlog za plač“ (za nju jeste, inače ne bi plakala), ili „imaš i druge drugarice“ (opet van poente, njoj je ova sada bitna, druge nisu).
Ovakvi komentari su sve suprotno od empatije. Nju je više nego očigledno ova situacija jako pogodila.
Empatička reakcija ovde bi bila: “Baš mi je žao što to čujem i vidim da si tužna zbog toga. Znam da mnogo voliš da se igraš sa njom. Možeš ostati u mom zagrljaju sve dok ti je potrebno“. Dete će u ovoj situaciji osetiti emotivnu povezanost sa vama. Sama činjenica da ste ovo izgovorili će početi da smiruje njen plač.
Primer 2. Empatija nastavnik – učenik
Nastavnik ste i upravo ste završili obradu neke teme. Gledate decu, svi ćute, neki samo zure u tablu. Empatička povezanost je kada mislite šta je u glavi te dece sada, da li su svi razumeli, da li bi trebalo još jednom da ponovim, jer vama kao nastavniku treba da bude bitno da deca razumeju ono što govorite.
Empatička reakcija ovde bi bila: „Deluje mi da su neki od vas zbunjeni. Da li ste razumeli ovo? Ako niste kažite pa ću ponovo objasniti.” Ovim rečima dajete njima mogućnost da priznaju da nisu razumeli i da shvate da je to prihvatljivo. Osetiće da vam je stalo do njih, da mogu da vam se otvore i budu iskreni sa odgovorima. Kada se ovako postavite, deca će osetiti povezanost sa vama, a to će imati veoma pozitivne posledice na vaš dalji odnos sa njima, ako ovako i nastavite.
Primer 3. Empatija prema tinejdžeru
Vaš trinestogodišnjak je upravo izgovorio onu užasnu stvar koju sam sigurna da nijedan roditelj ne voli da čuje. „Mrzim te“. Jer mu ne date, recimo, da igra video-igrice posle određenog vremena. Ako ste empatični, onda ne osuđujete te reči, ne ponašate se uvređeno, nego razmišljate šta je tačno ono što on oseća u ovom trenutku? Je li moguće da je on u stvari besan? Sasvim je moguće, te mu kažete: „Deluje mi da si besan na mene.” Deca će vas ispraviti ako nije tako.
Kada dobijete potvrdu za emociju, empatički odgovor bi zvučao ovako: „Razumem da si (emocija). Znam da jako voliš da igraš igrice. Žao mi je, ali nema igrica posle 10 sati. Možeš sutra da igraš ponovo.”
Kada se ovako postavite, on će osetiti da se vi pokušavate da se povežete s njim i razumeei ga i biće daleko skloniji da vas posluša. Drugim rečima, empatija pomaže pri disciplinovanju.
Primer 4. Empatija u trenucima sreće
Empatija se ne odnosi samo na negativne emocije. Zamislite svog mališana koji se upravo bacio u mokru, blatnjavu travu, i sav ushićen kaže: “Mama, vidi puževi i gliste!!!“. Dete je ovom izjavom zatražilo od vas emotivnu povezanost, da i vi učestvujete u njegovoj radosti. Jeste, znam da vi gledate pantalone koje su skroz mokre, blatnjave, ko zna da li će se to sve isprati i mislite „ma kakve gliste, dete, diži se odatle“. Ali on je toliko srećan i želi da i vi to vidite.
Empatična reakcija ovde bi bila: “Vau, vidi stvarno, koliko puno glista i puževa. I oni vole da budu u mokroj travi i blatu kao i ti!“
Veoma je važno shvatiti da empatična komunikacija mora biti iskrena i nežna, što bi rekli “od srca”. Biti empatičan nije lako, naročito ako empatija nije nešto što ste dobili od ranog detinjstva od roditelja. Bojim se da je to slučaj kod mnogih, ako ne i kod većine. Onda ovakav način razmišljanja nije prirodan. To, međutim, ne znači da ne može da postane prirodan.
Za početak, zato da bismo imali empatiju prema drugima, moramo je imati prema sebi. Zato da bismo imali empatiju prema sebi moramo biti emotivno povezani sami sa sobom. Emotivno smo povezani sa sobom kada damo sebi pravo da osećamo ono što zaista osećamo u tom trenutku, bez obzira na to šta drugi misle o našoj emotivnoj reakciji. A to nije nimalo lako pošto smo kao društvo skloni da govorimo drugima šta i kako bi trebali da se osećaju.
U ljudskim odnosima vodimo se sa “nije to ništa”, ”pa šta”, ”nisi jedini(a)”, „veliki dečaci/devojčice ne plaču“. Ovo je suprotnost empatiji. Pa da prestanemo to da radimo i dopustimo svakoj osobi, bez obzira na pol, godine i situaciju da izrazi svoje emocije. (Naravno, na nenasilan način. O tome, kako se empatija koristi za sprečavanje nasilja i mirno rešavanja konflikta, drugi put). A najpre da to dozvolimo sebi. Sve ovo se može primeniti i u odraslim odnosima (a o tome neki treći put).
Koliko god šablonski delovala ona fraza „ako ne voliš sebe, ne možeš voleti nekog drugog”, nije ni šablon, ni kliše, već je bolno istinita. Zdrava doza narcizma ne samo da je potrebna, nego je neophodna za zdrave ljudske odnose. Sve počinje od samog sebe – od tebe.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika.