Pedagog Vesna Aleksić: Roditelji oduzimaju deci najlepši deo škole

6 decembra, 2019

“Moja princeza Sofija ima sve, čak i pravog konja i konjušara, i baštovana, i pse i mačke, ali joj je štipaljka iz blata, koju je zaslužila i dobila kao medalju, ipak dragocena. Takva su deca! To je ta zdrava psihologija koju treba kod njih negovati. Podrška dečjem trudu, to je važna stvar i za roditelje i za učitelje.”

Ovo su reči kojima dečji pisac i pedagog u jednoj predškolskoj ustanovi Vesna Aleksić objašnjava šta je zapravo deci potrebno. I ma koliko se mi radovali tom osmehu koji se sigurno pojavi kad otpakuju novu i skupu igračku, ono što je njima zapravo najpotrebnije je “PRISUSTVO i UČEŠĆE roditelja u njihovom životu, pa i u slobodnom vremenu, u igri…”

Vesna je jedna od najpoznatijih domaćih spisateljica za decu i njeni romani lako pronalaze put do dečjih srca. Marija, princeza Apatrapa, Sofija, Ana iz romana Sazvežđe violina, samo su neki od junaka koje je Vesna stvorila, kako bi deci pokazala da svi oni problemi koji im se čine velikim i nerešivim zapravo muče još mnogo njihovih vršnjaka. A rešenje uvek postoji.

Šta je to što deci danas najviše nedostaje?

Pokret. Današnjoj deci, naročito u urbanim sredinama, nedostaje kretanje. Iz godine u godinu sve lošiji su po tom pitanju. Gledamo decu koja ne umeju čestito ni da potrče. S obzirom na to koliko je kretanje važno za razvoj mozga, bukvalno, nova deca koja sede, vrlo su osujećena.

Gledam, u komšiluku mi je osnovna škola. Kad se na kraju časova ili ujutru poređaju mamini i tatini automobili, ne može da se prođe. Roditelji oduzimaju deci najlepši deo škole, a to je ono „od kuće do škole, od škole do kuće“… I ne samo to.

Zajedno s kretanjem sve više se gube igre imaginacije, ono ko bajagi i sl. Neprocenjivo su vredne. Čitanja knjiga sve je manje. Današnji stil života doveo je do toga da se i prave, obične novine, sve manje mogu videti po kućama. Razvoj se ne može zaustaviti, znam, ali deca moraju od nekog da vide i čitanje, i hodanje, i šetnju … i da dožive, da sve to žive.  

U modi su igraonice s raznovrsnim šarenim spravama i igračkama. Roditeljima su u modi šoping molovi. Dečja iskustva se svode na određene teritorije i recepte kanalisanog ponašanja. Detinjstvo bi trebalo da bude doba bez obrazaca koji se nameću ili koje život nameće. Još bolje, to bi trebalo da bude doba gde se stvaraju obrasci pravog, dobrog, kvalitetnog života. 

Sa izdavačkom kućom „Kreativni centar”, koja ove godine obeležava 30 godina od objavljivanja prve knjige, sarađujete već punih deset godina, tokom kojih je objavljeno čak 14 vaših knjiga. Koje su vas to zajedničke ideje vodile sve to vreme, pa ste uspeli da stvorite toliko veliki broj popularnih izdanja za decu i mlade?

„Kreativni centar“ zaista ima potpuno odgovarajuće ime i logo. To je izdavač posvećen svetu detinjstva, s visokim kriterijumima. Meni to odgovara, imam izazov i osećam poverenje. Kad moja knjiga ode u štampu, sigurna sam da će biti bez grešaka i propusta. A i kad izađe, kao iz onih raširenih ruku na oznaci, tada počinje i njen nov život… Ništa nije prepušteno slučaju i onda taj zajednički napor nekako pokreće i pisca da se angažuje, jer posao oko knjige nije završen kad ona izađe… Svaka knjiga živi i na njen se život pazi. A pažnja je ljubav.  

Saradnju s „Kreativnim centrom“ započela sam upravo zato što mi se dopadao i odabir inostranih knjiga koje se tu objavljuju. Devedesetih godina nije bilo mogućnosti da pratimo šta rade naše kolege pisci iz Evrope i sveta. Tada je dosta značio ovaj izdavač – donosio nam je knjige i prevode iz sveta, uz njih smo bar mogli da vidimo gde smo mi u celom tom lepom poslu. Zadovoljna sam  što su uprkos tim teškim godinama i kod nas izlazile dobre knjige za decu. Ulaganje u domaće pisce i ilustratore vrlo je skupo i komplikovano, ali „Kreativni centar“ to dosledno radi i to je vredno pohvale. 

U novoj ediciji o princezi Sofiji želeli ste da pokažete da čak i princeze imaju sve one probleme s kojima se tokom odrastanja suočavaju sva deca. Koliko je važno da deca veruju da mogu da postignu sve što može i bilo koje drugo dete, pa makar to bila i princeza? 

Svakom detetu je neophodno da oseća i da zna da postoji makar jedna osoba kojoj je ono najvažnije na svetu, kojoj je ono dragoceno. To ne mora da bude čak ni prirodni roditelj, ali mora da postoji ta JEDNA, značajna osoba čija je ljubav nesumnjiva. Pored nje, podrška treba da stiže i s drugih strana, od druge dece i odraslih, jer odrastanje je složeno i puno problema… U ediciji o princezi Sofijinamerno su obrađeni ključni problemi s kojima se susreću i deca „kojima ne fali baš ništa“, kao što Sofija ima svega u izobilju, pa opet – problemi su problemi! Ko je izlečio usamljenost igračkama, i ko je bio taj koji nije strepeo od vađenja prvog mlečnjaka, i koje dete danas ne voli da igra video igrice?! Međutim, roditelji, simpatične tetke, kume, učitelji, druga deca … svi oni postoje da bi umekšali neke probleme.

Deci ne treba davati mnogo skupih igračaka, njima više treba PRISUSTVO i UČEŠĆE roditelja u njihovom životu, pa i u slobodnom vremenu, u igri… Setite se kako Sarojan objašnjava svom sinu da mogu da žive srećan život i bez milion dolara. Oni se igraju zajedno, otac i sin, i kuvaju ručak od 100 zrna pasulja, nemaju više, ali su potpuno srećni… Naravno, roditelji treba prvo sami da veruju u to da svi imamo iste šanse i da svoja uverenja prenose na decu. Da ih nauče da rade. Da procenjuju i hvale njihov trud, a ne rezultat. Da ih bodre. Moja princeza Sofija ima sve, čak i pravog konja i konjušara, i baštovana, i pse i mačke, ali joj je štipaljka iz blata, koju je zaslužila i dobila kao medalju, ipak dragocena. Takva su deca! To je ta zdrava psihologija koju treba kod njih negovati. Podrška dečjem trudu, to je važna stvar i za roditelje i za učitelje.  Dakle, mislim da i roditelji i učitelji mogu da produbljuju svoja znanja čitajući, između ostalog, i savremenu literaturu za decu. U njima ima odgovora i za konkretne tekuće probleme. Hrabro tvrdim. 

Pored toga što ste pisac, radite i kao pedagog u predškolskoj ustanovi. Dakle, radite s decom i pišete za njih. Koji je od ta dva posla teži, a koji donosi više satisfakcije i lepih trenutaka?

Kao stručni saradnik radim dosta s vaspitačima i medicinskim sestrama koji pak direktno, u grupama, rade s decom. Između ostalog, pratim taj rad i s nekom decom neposredno sarađujem, neku pratim po potrebi, radim s roditeljima i sl. Taj posao ima i teških trenutaka, jer ima teških dečjih sudbina, ozbiljnih situacija, pa i tuge. Kad pišem, mogu da amortizujem život, da istražujem, da ulepšavam ako treba, a često treba. Satisfakcije ima i u jednom i u drugom delu mog života.

Evo, na primer, jedan mlad čovek me je nedavno prepoznao ovako: – A, vi ste jednom na kažiprstu nacrtali oči i usta i onda je to bila lutka s kojom smo razgovarali… Prošlo je dvadeset godina, on je odrastao, ali se seća mene s tom nacranom lutkom na prstu. Kao pisac, takođe doživljavam lepe momente. Nedavno je neka žena na Fejsbuku zavapila ovako: „Pa dobro, gde ja mogu u svom životu da nađem i kupim tu Kartu za letenje?“ To je moj prvi roman, koji je ona čitala kao dete, pa bi verovatno opet…

Kakav je kvalitet predškolskog obrazovanja kod nas i šta je to što bi trebalo menjati?

Ma odličan je, otvoren, fleksibilan, podsticajan. Ne znam zašto ga toliko često menjamo kad je dobar! Zapravo, skloni smo tome da promenimo termine, a suština je ista, dovoljno dobra da se ne dira. Nema potrebe na svakih 20 godina menjati osnove kad su dobre. Kod nas nije dobro samo to što ima mnogo dece po grupama, što nam realno treba više vrtića, više fizičkog prostora. Svi aspekti vaspitno-obrazovnog rada koji se godinama primenjuju veoma su napredni i deci daju dosta mogućnosti za pravilan razvoj. Mislim da treba samo pojačati stručno usavršavanje, za koje nema dovoljno novca, i treba smanjiti obim evidencije o vaspitno-obrazovnom radu. Tu počinje da narasta dosta nepotrebnog pisanja koje jede dragoceno vreme i opterećuje vaspitni kadar. Sve ostalo je dobro!  

U prošlom intervjuu govorili ste i o tome koji je to pravi uzrast za polazak u vrtić, pa ste rekli da je to oko četvrte godine. Ipak, mali je broj roditelja koji imaju mogućnost da čekaju toliko dugo, pa deca uglavnom kreću već s godinu dana. Šta je, iz vašeg iskustva, najbolji recept za što bezbolniju adaptaciju?

Najvažnije je da roditelji budu smireni, dosledni, da sarađuju s vaspitnim osobljem i da imaju poverenja u njih. Roditelji često više pate nego deca; gledala sam kako se rastaju u jaslama. Dete plače, pokušava do zadnjeg momenta da pruži otpor, a roditelj odlazi u predinfarktnom stanju, ponekad i u suzama. Dete se za pola minuta smiruje i igra se kao da ništa nije bilo.

Roditelji treba da znaju da su dečje emocije kratkotrajne, za razliku od njihovih. Kad je zaista prava patnja u pitanju, mi to vidimo i tada reagujemo… Deca nemaju pojam o vremenu i njima ništa ne znači ona rečenica: „Mama će brzo doći…“

Na početku, u adaptaciji, oni imaju osećaj da su ostavljeni. Njima sat, ili dva, ili pet ne znače ništa. Na sreću, većina adaptacija kod male dece dobro i brzo prođe. Ponavljam, najčešće više i nepotrebno pate roditelji. 

„Kreativni centar“ je vrlo posvećen ranom razvoju, pa tako postoji veliki broj različitih vežbanki kako za najmlađe tako i za predškolce. Šta bi trebalo da podrazumeva priprema za polazak deteta u školu kod kuće, a šta u vrtiću – treba li da deca u školske klupe sednu znajući da čitaju ili je bolje da se taj posao prepusti učitelju?

Decenijama se u praksi nosimo upravo s tim pitanjem. Roditelji bi voleli da im dete krene već opismenjeno u školu, za svaki slučaj. Smatram da učitelj jedini zna pravilno da opismeni dete. U predškolskim grupama to ne treba da se radi. Ima divnih priručnika za predškolce koji mogu da potpomognu u razvoju mnogih veština, razvoju pažnje (kao vrlo važne), sitne motorike, truda i sl. Postoje i igre sa slovima koje primenjujemo, ali ne treba imperativno decu učiti čitanju, pogotovo ne ako sama nisu zainteresovana. Ukoliko neko dete samo reši da nauči da čita pre polaska u školu, ono će to i uraditi, ali ne treba mi da ga pritiskamo.

Nije prednost u tome da bude pismeno kad pođe u školu. Prednost je ako ga interesuju rešavanje problema, priče, likovni rad… Godinama su neki moji vaspitači uzimali priručnike o godišnjim dobima iz „Kreativnog centra“ umesto onog oficijelnog priručnika, jer su im se dopadali. Ja sam svojoj unuci kupovala knjige s lavirintima iz „Kreativnog centra“. Ona je volela to da rešava. Neki vaspitači su tražili komplete iz likovnog umesto priručnika. Nije bitno KOJI je priručnik u rukama predškolca – važna je navika da sa šest godina dete ima SVOJU knjigu u kojoj će raditi, i to u pauzama između igara. Bez pritisaka.  

Kako roditelji mogu da pomognu svojoj deci da se uspešno pripreme za polazak u školu? Koje je Vaše mišljenje o tome?

Tako što ih neće previše štititi, što je kod nas široko rasprostranjena pojava, koja sve više dovodi do nedostatka motivacije za učenje kod dece. Pre nego što krene u školu, dete bi već trebalo da ima svoja vlastita zaduženja u kući (nameštanje kreveta, sređivanje sobe), gde je opet bitno ocenjivati njegov trud, a ne rezultate. Roditelji će pomoći i tako što će mu obezbediti da se igra, jer igra je i dalje način života i učenja. Pomoći će tako što će mu davati više pozitivnog potkrepljivanja, tako što će se informisati o realnim moćima i potrebama tog uzrasta, tako što će poštovati učitelja koga dete dobije.

Moja koleginica Vesna Janjević, psiholog, pripremu za školu objašnjava na divan, alegorijski način. Opšta priprema za školu počinje rođenjem, i to je kuća. Posebna, uža priprema počinje u šestoj godini, kad se radi ciljano s decom, i ona liči na garažu po principu „Uradi sam“. Važna je, treba nam, ali ne presudno. U odnosu na garažu, kuća je veća, nju su tukle kiše i oluje, nju smo ulepšavali i dorađivali, ona je voljena ičitav život je u njoj. Tako, sve što se detetu dogodilo od rođenja, sve je to priprema za školu, odnosno za život. Polazak u školu samo je trenutak, a uz malo roditeljskog truda i mnogo strpljenja biće to jednoga dana lepo i važno sećanje. 

Intervju vodila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Pedagog Vesna Aleksić: Roditelji oduzimaju deci najlepši deo škole"

  1. Adela kaže:

    Procitala sam vase izlaganje, potrudicu se da primenim vase savete kod mojih mališana. Hvala

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama