Udruženje Kreativna pedagogija osnovano je 5. decembra 2008. godine i pre malo više od mesec dana obeležilo je punih 16 godina rada.
“Nas jedanaestoro zaposlenih u obrazovanju – pedagozi i profesori različitih nastavnih predmeta povezali smo se u želji da damo doprinos unapređenju obrazovno-vaspitnog rada u školama oslanjajući se na principe humanističke i holističke pedagogije, uvažavanje dečjih prava i podsticanje razvoja celovite ličnosti.” – kaže za portal Zelena učionica osnivač ovog udruženja, pedagog u penziji Živkica Đorđević.
Kao osnovne ciljeve udruženja ona ističe podsticanje kreativnosti, razvoj tolerancije, prevencija nasilja, negovanje empatije i lične autonomije nastavnika i njihovih učenika.
“Osnovni principi u radu Udruženja su decentralizacija i saradnja, što znači da svaki član može aktivno da radi na razvoju i promovisanju sopstvenih ideja i organizovanju projektnih timove. Tokom prethodnih godina Udruženju su se pridružile kolege, roditelji, učenici i mladi. Aktivnosti u Udruženju usmerene su na neformalno obrazovanje, na različite oblasti vaspitnog rada i na unapređivanje dece, učenika i mladih.” – objasnila je Živkica Đorđević.
Osnovni ciljevi Udruženja Kreativna pedagogija:
– AFIRMACIJA savremenih i kreativnih pedagoških postupaka u obrazovno-vaspitnim ustanovama;
– UNAPREĐIVANJE obrazovno-vaspitne delatnosti na principima kreativne pedagogije u radu sa prosvetnim radnicima, roditeljima, decom, učenicima i mladima;
– KREIRANJE, PROMOCIJA I PRIMENA različitih programa koji doprinose razvoju tolerancije i uvažavanju različitosti, unapređivanju socijalnih i komunikacijskih veština, konstruktivnom rešavanju konflikata, prevenciji i očuvanju mentalnog zdravlja;
– PODSTICANJE formalnih i neformalnih grupa građana da se uključe u proces društvenog aktivizma radi promovisanja dečjih prava, zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, negovanja rodne ravnopravnosti i postupaka za unapređivanje mentalnog zdravlja.
Sa Živkicom Đorđević, na čijim ideja se i zasniva rad udruženja, razgovarali smo o značaju kreativnosti u radu s decom, o tome zašto je edukacija važna za rad u prosveti i kako biti uspešan nastavnik.
– Kreativnost u radu sa decom je važna zato što omogućuje da se na najbolji način podrži razvoj svakog deteta. Razvoj svake osobe od najranijeg detinjstva odvija se pod uticajem brojnih faktora. Oni su svrstani u tri kategorije: nasleđe ili genetika, zatim faktori okruženja, tj. sredina u kojoj dete odrasta i odnosi koji se uspostavljaju, kao i faktor koji je označen kao lično angažovanje, aktivnost deteta. Razvoj pojedinca se odvija kroz specifično ukrštanje ovih faktora i nema tog uma koji će propisati najbolju kombinaciju. Vaspitač, tj. osoba koja se bavi detetom, treba da dobro upozna dete, shvati značaj različitih vaspitnih uticaja, ovlada metodama rada sa decom kao što su igra, učenje, zabava… Da bi uspešno radio važno je da bude kreativan, što znači da ima razvijene kompetencije da kombinuje brižnost i disciplinu, podršku i zahteve, igru i učenje. Vaspitanje je umetnost, a ona ne može bez kreativnosti. Svako dete je autentično, neponovljivo i da bi se razvilo sa onim što je najbolje u njemu, potrebno da okruženje bude inspirativno, stvaralačko, toplo, dobronamerno.
Smatram da je za dobar pedagoški rad neophodna kvalitetna priprema kroz učenje teorijskih sadržaja i ovladavanje veštinama rada. Neke osobe imaju u sebi više potencijala za bavljenje decom i to je važno kod izbora profesije. Lično želim da ohrabrim sve odrasle, posebno roditelje, da uz malo učenja, razgovora, dobre volje i oslobađanja igre u sebi postanu “bolji” za svoje dete, sebe i svoju porodicu.
Na koji način Udruženje na čijem ste čelu pomaže nastavnicima i pedagozima da u svom poslu budu bolji?
Aktivno radimo sa kolegama prateći njihove potrebe. Do sada smo akredotovali 15 programa. Neposredno smo radili sa više od 4 000 nastavnika. Autori programa i voditelji seminara su naše kolege praktičari, a njihove ideje su osnov programa. Do sada smo se bavili pitanjima razvoja društvenosti, darovitosti, kritičkog mišljenja, ekološke svesti, autonomije nastavnika, komunikacijskih veština, postupaka vrednovanja i ocenjivanja, primene udžbenika i stručne literature. Udruženje ima tri akreditovana programa do kraja 2025. godine: Društveni razvoj učenika u savremenoj školi i društvu, Vrednovanje i praćenje angažovanja i postignuća učenika kao komponenta demokratskih odnosa u učionici, kao i Zanimljiva biologija kroz ogled i dvogled kao komponenta razvoja ekološke svesti dece i mladih.
Naši timovi organizuju interne obuke prema iskazanoj potrebi nastavnika. Realizovane su obuke na teme: sagorevanje na poslu, eksterno vrednovanje, pojačani vaspitni rad sa učenicima, inkluzivno obrazovanja, primena REBT–a (racionalno emocionalno bihevioralne terapije) u vaspitnom radu sa decom i mladima.
Šta je ključna stvar koja nedostaje našem obrazovnom sistemu, u ovom trenutku?
– Smatram da imamo obrazovni sistem koji bi se mogao unaprediti uz dobru stručnost državne administracije. Pre svega verujem da bi bilo dobro da se visoki administrativni zahtevi u pogledu programa, rigoroznih propisa i uterivanja nastavnika na poslušnost zamene povećanim poverenjem u same nastavnike, tako što bi im se dala veća sloboda u radu i veća autonomija. Nastavnici izuzetno mnogo brinu o tome da li su ispunili “državne” propise, a ne o tome kako se osećaju njihovi učenici, kako uče, šta im je lako, a šta teško, šta ih interesuje, a šta ne. Smatram da reč rasterećenje predstavlja ključnu odrednicu šta treba uraditi.
Šta to znači biti “kreativni pedagog”?
– Kreativnim pedagozima možemo nazvati pedagoge i nastavnike koji svoj rad sa učenicima organizuju na originalan i specifičan način. U ovaj proces uključuju visok stepen imaginacije, promišljanja i kreiranja. Oni stvaraju obrazovnu i vaspitnu klimu koja podstiče učenike da razmišljaju, slobodno se izražavaju, daju originalne ideje, konstruišu znanje. U radu koriste različite forme koje omogućuju interakcije među učenicima – rad u parovima, rad u grupama, diskusije, prezentacije, projekte…
Pokušaću da napravim razliku između klasičnog i kreativnog nastavnog rada. Zamislimo na trenutak čas geografije na kome se obrađuju karakteristike Brazila. U prvom pristupu to najčešće ima sledeći koncept: Nastavnik na karti pokazuje geografski položaj države, navodi podatke o površini, broju stanovnika, industriji itd. Učenici pasivno prate i nastoje da zapamte i zapišu izloženo. Ne možemo reći da nastavnik nije uradio programski zahtev, možda se potrudio da bude interesantan, našao je primere, iskoristio slajdove. Ono što posmatrač vidi to je pasivnost učenika. U radu koji označavamo kao kreativan ili stvaralački, nastavnik vodi proces nastojeći da učenici budu aktivni u procesu učenja. Kreativni nastavnik će obezbediti visoku početnu motivaciju za temu jer zna da je neophodno da vidi šta učenike interesuje i kako razmišljaju. Može početi vežbom asocijacija – na primer: “Šta prvo pomislite kad kažem Brazil?”. Već naslućujete šta će dobiti – fudbal, ples, kafa, sunčano vreme…. Dalje se lako kreira proces tako što se svaki odgovor učenika pojašnjava i uključuje u nastavno gradivo. Učenici se osećaju dobro jer su njihovi odgovori uvaženi i pojašnjeni. Dobra osećanja su uslov za motivaciju i dobro učenje.
Kreativan nastavnik je slobodan, autentičan i tokom rada usmeren na učenike sa kojima radi. Programski zahtevi su samo orijentir za vođenje procesa, a različite metode i tehnike rada bi trebalo da predstavljaju nastavnikove veštine za uključivanje u proces rada kako bi omogućile podsticanje učeničkog razvoja i odgovorile individualnim potrebama.
Svaki kreativni nastavnik je stručnjak u svom poslu. Takvi nastavnici se pamte celog života, kako po postupcima, tako i po sadržajima koje su obrađivali.
Nedavno ste radili istraživanje o nasilju u školama. Prema vašem iskustvu, da li je ono zaista u tako dramatičnom porastu kao što nam se čini?
Istraživanje o nasilju u školama rađeno je na uzorku od 183 ispitanika putem Gugl upitnika i imalo je nekoliko ciljeva, a pre svega taj da se dođe do podataka o tome koliko se učenici osećaju bezbedno u školama.
Podaci pokazuju da oko 58% učenika ima iskustvo nasilja koje se dešava između učenika/vršnjaka – bilo da su sami bili izloženi neprijatnostima ili su tome prisustvovali. Dosta veliki broj ispitanika, čak 31% prisustvovao je situacijama nasilja učenika prema nastavnicima, a 29% je svedok nasilja nastavnika prema učenicima.
Ovi podaci pokazuju da je nasilje sveprisutno i da se javlja u svim interakcijskim odnosima u školi, što ne predstavlja neku posebnu novinu. Ono što može da zabrine je činjenica da uprkos različitim programima prevencije nije došlo do stvaranja bezbednih situacija u školi i što nastavnik u savremenoj školi nije naučio da upravlja svojim ponašanjem u incidentnim situacijama, već sam ili vrši nasilje ili ne ume da odgovori na nasilje učenika i tako postaje loš model svojim učenicima. Smatram da je važno unapređivanje komunikacijskih i socijalnih veština nastavnika u procesu pripremanja za nastavničku profesiju.
Da li je pooštravanje kaznenih mera i njihova dosledna primena ono što nam nedostaje, ili se rešenje krije u pomoći deci koja su nasilnici i u prevenciji?
Za život u zajednici (odeljenju, partnerstvu, porodici, susedstvu) neophodno je da postoje utvrđena pravila. To reguliše odnose i pomaže svakoj osobi da sebe razvija u korisnog člana te zajednice. Važno je da pravila budu razumljiva, proverena kao korisna za sve članove zajednice i doneta konsenzusom. Svaka pravila, pa čak i najbolja, ne donose dobro zajednici ako su nametnuta, jer su tada neki članovi zajednice u otporu, ne prihvataju pravila i ne ponašaju se u skladu sa njima.
Smatram da su školska pravila u vezi sa ponašanjem učenika rigidna, nametnuta, ne uvažavaju dovoljno razvojni period dece i mladih, tj. odrastanje. Malo pažnje se posvećuje demokratskim procedurama donošenja pravila kroz rad odeljenjskih zajednica i učeničkih organizacija, čime se zanemaruju procesi vaspitanja i osnaživanja učenika.
Stroga pravila u vreme osnovoškolskog i srednjoškolskog uzrasta uglavnom ne pomažu mnogo u promeni ponašanja. Najčešće izazivaju strah, ljutnju i bes što doprinosi smanjivanju samopouzdanja, sigurnosti i poverenja u sebe. Neki učenici prekrše pravila slučajno, neki povedeni društvom, neki isprobavaju, a neki su već u porodicama naučili da je to način opstanka. Svaka od ovih kategorija traži drugi pristup i pojačani vaspitni rad. Što je učenik skloniji kršenju pravila potreban je dugoročniji rad s njim i podrška u školi, kako bi se umanjila mogućnost pojačavanja agresivnosti i razvijanja nasilničkog ponašanja u odraslom dobu. Učenici koji dobijaju stroge kazne smatraju da je to ispravan model u društvu, pa ih onda i oni primenjuju kad god su u prilici. Nasilje rađa nasilje, a put promena je dug. Pravo rešenje je prevencija – naučiti kako da živeti u zajednici.
I moja poruka za kraj ovog razgovora: Reč je ono što ljude povezuje od najranijeg uzrasta, pa tokom celog života. Ona može da bude otrov, a može biti i melem. Važno je da shvatimo da i mi možemo biti i jedno i drugo, i da od komunikacijskih veština koje smo naučili, lične volje i sistema vrednosti zavisi da li ćemo drugima u komunikaciji biti svetlo ili tama, prozor ili zid. Biti bolje sa drugima, znači biti bolje sa sobom. Imamo mogućnost da damo makar mali doprinos tome da ovaj svet bude bolje mesto za život svih nas.
Kada pomislimo da smo mali i da ne možemo ništa promeniti, važno je da se prisetimo reči pesnikinje Vesne Krmpotić: „Sjeti se vale da si more“.
Razgovor sa Živkicom Đorđević, specijalistom školske pedagogije vodila Aleksandra Cvjetić