Било је то негде крајем педесетих година XX века када је отпочела прва свеобухватна реформа ондашњег, социјалистичког, самоуправног, југословенског, система васпитања и образовања. И од тада па све до данашњих дана перманентно, непрекидно, бесциљно, од немила до недрага, трају реформе система југословенског па онда српског школства. Данас, када смо већ прегрмели прве две деценије XXI века, реформе још увек трају. Као и тих неславних педесетих година – када се увидело да социјалистичка привреда баш и није заживела, те је захваљујући подели пасоша својим грађанима, почео масовни одлазак наших људи у гастарбајтере – тако и данас, опипљиво је незадовољство системом васпитања и образовања, па се истодобно и данас најављују нови резови наживо, нова засецања у тело просвете, ова игранка очигледно краја нема.
Ипак, било би добро једном коначно мало и застати на тренутак те поставити неколико једноставних питања пре него што се крене у било какве даље реформе и нова престројавања …
Пред вама је педесет мојих инспиративних питања. У духу већине минулих реформи, питања су набацана без посебног реда и поретка.
1) Да ли нам треба систем образовања и васпитања или систем васпитања и образовања? Да ли нам је важније да на крају добијемо васпитане људе или образоване људе? Шта треба да долази из школе а шта од куће?
2) Да ли је организовано васпитање и образовање право које се може остваривати безусловно? Може ли, рецимо, ученик да се преводи из разреда у разред ако се не појављује на настави или не улаже никакав труд да нешто научи? Може ли се ученик избацити са часа ако и после више опомена омета наставу? Може ли се ученик избацити/изместити из школе ако и после више укора крши њена правила?
3) Да ли на процес васпитања и образовања треба почети гледати меритократски? Да ли широм отварати путеве продора за све оне који улажу озбиљан труд и показују добре резултате (омогућити прескакање разреда, упис у жељене средње школе, стипендирање,…) а постављати озбиљне препреке за оне који не улажу никакав напор у властитом образовању и стога нигде не постижу никакве успехе (укори, поправни испити, понављање разреда, избацивање из школе тј. премештај у друге школе, …)?
4) Да ли нам је важније то да ли ће дете нешто научити током школовања, по цену да оно повремено буде и веома несрећно (иде на поправни, понавља разред, не упише жељену средњу школу, напусти студије) или нам је важније да дете буде увек срећно по цену да се на крају школовања у животу не може професионално остварити и постати конкурентан кадар?
5) Имају ли све наше мајке места за своју децу у јаслицама када после годину дана одсуства дође време за повратак на радно место? Давно су прошла времена када су баке већ са 55 година ишле у пензију…
6) Чему треба да нам служе предшколске установе? Да ли за васпитање или за чување деце?
7) Да ли предшколске установе треба да буду образовне установе? Да ли у припремним одељењима треба учити слова, почетно писање, бројеве, операције са њима? Да ли предшколској дајемо домаће задатке?
8) Која знања, које способности и вештине, које навике и какве вредности и ставове деца треба да понесу са собом из предшколских установа?
9) Каква нам то деца долазе у први разред основне школе? Има ли понекад места превременом поласку или пак одлагању поласка у први разред за одређени проценат деце?
10) Када ће доћи време за једно целовито и објективно вредновање инклузивног образовања? Које промене у овај систем се могу имплементирати? Шта са дефектолозима и са одељењима деце са сметњама у развоју? Шта са децом са сметњама из спектра аутизма? (важна напомена: инклузија је племенит и хуман циљ и у сваком случају је у неком облику треба задржати у систему васпитања и образовања)
11) Треба ли разредни систем везивати за календарски узраст? Има ли места за значајно олакшавање процедуре за прескакање разреда? Има ли начина да се скине стигма са понављања разреда? Шта дакле радити са понављањем разреда? И шта са вишеструким понављачима?
12) Како оцењивати ученике ако не постоји јасна свест о најгорем и најбољем? У великом броју школа петице деле олако, у многим школама одавно нема озбиљних поправних испита у августу, веома ретко је понављање разреда, имамо инфлацију тзв. вуковаца а ученицима који наставу похађају по ИОП-у се јединице не закључују…
13) Како уопште оцењивати ученике? Постојећег правилника и постојећих стандарда се мало наставника држи јер су прилично далеко од реалности. Да их се држимо, веома мали проценат ученика би имао оцену коју сада има. Свакако не би било оволико одличних ученика а далеко више би се полагали поправни испити и понављао разред.
14) Да ли постојећи планови и програми образовања, као и наставни садржаји који се преносе ученицима у српском школству одговарају садашњим и будућим потребама нашег друштва и привреде? Има ли ствари које су превазиђене, сувишне или садржаја који су потребни а нема их?
15) Какве је резултате дала либерализација тржишта уџбеника? Да ли је већи избор нових уџбеника допринео повећању квалитета образовања и да ли је због нових, опремљенијих и скупљих уџбеника које често прате и разни пратећи материјали олакшан пренос знања предвиђених планом и програмом? (ово питати и ученике и наставнике и родитеље)
16) Колико времена дневно родитељи, или неко други из породице, мора провести са дететом у раду са домаћим задацима? Да ли мора тако? Да ли треба тако? Да ли је некада било тако?
17) Колико деце редовно похађа и приватне часове? Из којих предмета највише? Да ли мора тако? Да ли треба тако? Да ли је некада било тако?
18) Шта се добило увођењем веронауке? На страну све контроверзе, да ли су црквене заједнице увећале своју паству и да ли је та паства заиста квалитетна у смислу вере и посвећености – да ли данас више људи долази у цркву недељом, да ли се захваљујући веронауци људи више држе речи божје? Имају ли црквене заједнице квалитетне кадрове за наставу веронауке у школама? Имају ли свештеници времена да се баве и наставом веронауке у школама? Да ли је потребно обучити посебне кадрове за овај предмет?
19) То да је квалитет демократије у Србији у задњих двадесетак година драстично опао можда није кривица наставника грађанског васпитања али је веома блиско истини да школски предмет грађанско васпитање уопште није помогао формирање и развој квалитетног грађанског друштва у Србији. Шта дакле радити са грађанским васпитањем? Да ли школе и даље треба да ухлебљују свакакве вишкове дајући сувишним кадровима наставу грађанског васпитања? Или треба формирати озбиљније кадрове за овај предмет?
20) Када и како почети са вредновањем резултата свих нових наставних предмета који су увођени у претходне две деценије?
21) Шта са информатиком и рачунарством? Са једне стране многе ствари које се сада уче су за наше ученике прелаке а са друге стране озбиљно програмирање је за већину ученика и наставника претешко (да наставници знају да програмирају не би радили у просвети).
22) У друштву које оволико цени спорт, какви су резултати физичког васпитања у нашем школству? Колико су нам деца физички развијена, способна и здрава? Колики нам је проценат пушача, алкохоличара, антиваксера, антимаскера?
23) Који су резултати преполовљавања обима заступљености музичке и ликовне културе у српском школству? Колико деце похађа алтернативне курсеве, радионице, школице из овог домена?
24) Да ли је било паметно сасвим скрајнути домаћинство и да ли је било паметно укидати све садржаје везане за прву помоћ и друштвену самозаштиту?
25) Шта радити са наставним предметима за које хронично нема кадрова (физика, хемија, математика, други страни језик, …). Објективно гледано, једном хемичару се ни сада ни у будуће неће исплатити да се по завршетку једног тако тешког факултета усмерава на рад у просвети где су плате вишеструко мање од плата у индустрији и приватном сектору. Није ли време вратити неку врсту наставничких факултета за основношколске наставне предмете?
26) Шта радити са инфлацијом учитеља тј. наставника разредне наставе? Да ли их школовати у толиком броју? Ученика је из године у годину све мање, а перспектива је таква да ће их бити све мање. Није ли време смањити количине ових студената и успоставити озбиљнију селекцију при упису на учитељске факултете?
27) Шта радити са образовањем васпитача/васпитачица? Ако би – због повећаног запошљавања жена – сва деца већ од навршене прве године живота улазила у систем предшколског васпитања, потреба за овим кадровима ће се највероватније у будућности значајно повећавати.
28) Колика су права родитеља да утичу на процес образовања и васпитања у школама? Какав однос треба да постоји између родитеља и свих оних који васпитавају и образују његово дете? Има ли право родитељ да оспори и преиначи стручно мишљење просветног радника?
29) Да ли је могуће организовати доквалификацију просветних кадрова који су вишак а ради њиховог оспособљавања да преузму дефицитарна радна места у просвети (доквалификовани учитељи да предају наставне предмете за које нема кадрова или да пређу у систем предшколског васпитања)?
30) Како обезбедити да се просветом у Србији у већој мери баве просветни радници (људи који су једно време у својој каријери држали школски дневник у руци)? Веома дуго се просветом а нарочито прописима и правилницима који ће важити у њој превасходно баве људи који у просвети никада нису радили. Зато имамо прописе и правилнике који су тешко примењиви, стандарде који су нереални,… Не могу се писати правилници и одређивати стандарди ако се никада није предавало једном просечном одељењу ученика!
31) Како повећати углед просветних радника у друштву? Шта сами учитељи треба да ураде да би то постигли? Шта треба држава да уради а шта цело друштво да уради?
32) У који тачно разред се дете не сме уписати у случају да још увек није функционално писмено? Може ли неписмено дете прећи у други циклус основног образовања? Да ли у XXI веку треба да имамо трећину функционално неписмених суграђана? Како описменити све те грађане ове државе? Шта са образовањем одраслих?
33) Да ли школовани људи могу да релативно брзо нађу посао у Србији (постоји ли привреда која ће их примити) или ће годинама таворити на бироу и на крају отићи одавде?
34) Да ли је за каријеру поседовање дипломе важније од партијске чланске карте?
35) Колики је тачно (у живом новцу) губитак државе и друштва од сваког појединачног одласка нашег човека на рад у иностранство? Како смањити одлазак школованих кадрова из дефицитарних занимања? Ко ће једног дана да лечи овај народ?
36) Која је тачно поента завршних испита на крају основног образовања и васпитања ако већ постоје школски успех и оцена из владања на крају сваке школске године од првог до осмог разреда? Чему још и завршни испити? Осим тога, ако се закључне оцене на крају шестог, седмог и осмог разреда значајно разликују од успеха ученика на завршном испиту, ко је ту крив? Неко мора бити крив и нешто се ту мора урадити!
37) Какви људи и какви потенцијални кадрови (деца са каквим радним навикама) нам излазе из система основног образовања и васпитања?
38) Да ли су нам можда ипак потребнији пријемни испити у средње школе? Медицинска школа има друкчије потребе од електротехничке школе а гимназија друкчије потребе од пољопривредне школе.
39) Чему још гимназија? Зашто јој се калеме нови смерови?
40) Какве резултате је досад дао процес самовредновања у школама?
41) Какве резултате је досад дао процес развојног планирања у школама?
42) Да ли постоји у овом тренутку и у скорој будућности потреба за оволиким процентом младих који иду на факултете и више школе? Треба ли нам овај број виших школа и факултета?
43) Колико је насушна потреба нашег друштва за толиким менаџерима, вискокообразованим тренерима, туризмолозима, струковним козметичарима?
44) Да ли су нам потребни мајстори – водоинсталатери, зидари, електричари, бравари, месари? Пошто по постојећем систему средњег образовања и увидом у интересовања ученика за ова занимања, изгледа да нису, како ми заправо мислимо живети без њих?
45) Какви људи и какви кадрови нам излазе из система средњег образовања и васпитања?
46) Могу ли сви остали системи у овој држави да оптимално функционишу без квалитетног система васпитања и образовања? А шта сви они очекују од система васпитања и образовања?
47) Треба ли подстицати развој приватног образовања? Какви су досадашњи резултати? Какви кадрови излазе из овог система? Какви људи излазе из овог система?
48) Није ли време за објективно вредновање болоњског процеса у Србији? Да ли ми сада добијамо квалитетније кадрове у поређењу са онима из старог система? Какви нам људи и какви нам кадрови излазе из високошколских установа?
49) Има ли разлике између државних и приватних факултета? Ако је има, да ли све те дипломе, мастере и докторе треба једнако вредновати?
50) Који је смисао инфлације доктората? Колики проценат ових нових српских доктората је означио и озбиљан научни-истраживачки пробој у светским размерама?
Ето, то је мојих педесет питања која би било добро поставити, пре него што се поново заврну рукави и пре него што се поново, традиционално месарски и наживо, крене у неку нову реформу школства у Србији.
Јанко Такач, школски педагог и аутор блога takacjanko.wordpress.com