Znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer nijedna bolest ne može da se izleči samo jednim pristupom, kaže prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog.
Pravu radost osećamo samo kada potpuno učestvujemo u životu, kada smo kokreatori bez očekivanja dostignuća. Energija uložena u aktivno življenje uvek je izdašna i nagrađuje, jer tek kada sledimo svoje strasti, kada pratimo ritam sopstvenog srca, bivamo istinski darovani osećanjem da znamo ko smo i gde pripadamo. Ne moramo graditi večne građevine ili pisati besmrtne poeme da bismo ostali upamćeni, ali treba da živimo autentično, uz sopstveni soundtrack koji prati predstavu.
Retko u životu sretnete nekoga čija se muzika izdaleka čuje. Da osetite bubnjanje i pre nego što vidite čoveka. Kada imate sreće i upoznate nekog takvog, stanete skromno posramljeni pred strašću sa kojom se živi život. Jedan od tih koji od života stvaraju umetnost jeste prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog. Stavke njegove biografije zvuče značajno i zadivljujuće, ali one same po sebi ne bi značile ništa da iza njih ne stoji njegova snažna i radosna ličnost.
Rođen je u beogradskom porodilištu, ali je živeo u Obrenovcu, gde je završio i Gimnaziju, prirodno-matematički smer, nakon koje je upisao Medicinski fakultet u Beogradu.
Na Dečjoj klinici je specijalizovao pedijatriju, a nakon toga i pulmologiju. Danas je redovan profesor na katedri za pedijatriju i načelnik odeljenja pulmologije i alergologije na Univerzitetskoj dečjoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Njegovo lice ćete videti na televiziji kada se priča o alergijama, ili o kombinovanju različitih metoda lečenja, jer je čvrstog uverenja da retko kada samo jedan metod može dati rezultate. Zato će svoje pacijente uputiti i na homeopatiju i na fitoterapiju, i svima njima će, bez izuzetka, dati nadu.
Kako kaže dr Nestorović, život u malom mestu, Obrenovcu, koji se nalazi pored velikog Beograda imao je prednosti. Bio je više u kontaktu sa prirodom, upućeniji na komšije i povezivanje u maloj zajednici, a opet sve vreme u mogućnosti da koristi prednosti velikog grada koji je odmah tu, iza tarabe. Bio je nemirno dete koje je skoro po svim kriterijumima ispunjavalo ono što se danas zove poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), stalno u jurcanju, dečačkom ispoljavanju agresije kroz igre osvajanja teritorija i preispitivanju tuđih granica. Veliku ulogu u njegovom vaspitavanju i odrastanju imale su majka i baka, snažne i slobodoumne žene zbog kojih je, kako u šali kaže, „postao edipovac“.
Poreklo te snažne energije kojom dr Nestorović kreira život postaje jasno kada čujete priču o njegovoj baki koja je iz Like u Obrenovac došla sa zavežljajem na leđima da bi pred Drugi svetski rat, uz neverovatnu volju i upornost, stvorila pravu malu poslovnu imperiju. Ista ta upornost i rešenost pa i spremnost na žrtvu vodile su je kroz rat kada je trebalo očuvati porodicu i spasavati živote. Ne čudi što je cela porodica oslobođenje dočekala osiromašena, ali netaknuta. Uloga mater familias tu se ne završava, do kraja života ona čvrsto drži kormilo u svojim rukama pa čak nalazi i odgovarajućeg udvarača za kćerku. Otac dr Nestorovića bio je trgovac i partijski sekretar, kome Partija nikada nije oprostila ženidbu sa lepom ćerkom fabrikanta.
Izvor: lovesensa