У припреми деце за будућност улога родитеља је одлучујућа, јер школски систем се не мења довољно брзо. Ево како препоруке наших стручњака родитељи и сами могу да испуне:
1. Техничка помагала да, али важно је на који начин
У ери дигитализације деца морају бити упозната са техником, али превелика употреба уређаја довешће до слабијих резултата.
Примера ради, уместо што телефон користе да би умирили дете или га на кратко забавили, родитељи му могу да покажу како да телефон користи у свакодневном животу. Много деце данас на мамином мобилном гледа цртани филм, али када треба да се чује са баком, неће да узме телефон. То је знак да оно заправо не учи како да искористи технику, већ само како да се њоме забави.
2. Иницирајте „дубље“ разговоре
Деци не треба само забранити да нешто раде или да се на неки начин понашају. Уколико их одрасли од малена уведу у „дубљи“ разговор, она ће рано научити да преиспитују себе, своје поступке и осећања. Отворена питања ће охрабрити њихово размишљање, попут „Шта мислиш о томе,“ „Како знаш“ „Како можемо да сазнамо“ „Шта ће се десити ако“…
3. Учите их да сами смишљају решења комплексним проблема
У едукативним центрима у Норвешкој користи се игра која децу подстиче на комплексно решавање проблема још у вртићу. Од картона се направе врата од кола и на њима ретровизор, а онда се групи деце каже да нацртају одраз у ретровизору.
Они морају да смисле како да динамичну слику, одраз који се стално мења и који сви другачије виде, заробе у тренутку. Поента је у томе да се деца усмере ка томе да истражују и решавају проблеме једни са другима, уз малу помоћ одраслих.
4. Нека развијају „дизајнерско мишљење“
Тип креативног мишљења који се у последње време веома потенцира међу предшколцима и основцима у САД-у је дизајнерко мишљење. Поента је научити децу како да разумеју другу особу и њене потребе, не би ли пронашли алтернативну стратегију у решавању датог проблема.
Децу заправо уче како да споје потребе људи (будућих клијената), могућности технологије и захтеве свог посла. Ово подразумева и инспирацију и идеје.
У Стенфорд школи користи се игра у којој деца уче о деловима тела која животињама помажу да опстану и испуне своје потребе у некој средини – да виде, чују, хватају, заштите се, крећу, пливају, али и да истражују, пију, једу, дишу… Циљ је био да деца створе савршену животињу која би могла да опстане у свакој средини. Током вежбе деца имају кратко предавање, па постављају питања, раде у групи, користе сајт Националне географије да сазнају више о животињама и њиховим потребама, све док не испитају проблем, створе решење и на крају прототип.
5. Питајте ви њих – „А зашто?“
У ери података од којих ће многи бити лажни или део пропаганде, критички однос према информацијама биће кључан. И он се учи од малих ногу.
Једна од тих вежби је препричавање деци ситуације која има два супротна тумачења. Од деце родитељи траже да одаберу страну, а онда објасне зашто су баш то изабрала.
Критичко мишљење се развија и просто ако родитељи подражавају дечју „а што“ фазу. Када им деца нешто кажу, родитељи им поставе питање „а зашто“ пет пута и траже одговор, какав год он био. Ово ипак не треба радити пречесто, да се не би схватило као шала.
А што то мислиш?
Децу треба усмерити и ка томе да једну ствар преиспитају из више перспектива, било да је то одлазак у куповину или начин на који дете жели да се обуче.
Када имају мањи проблем, родитељи од деце могу затражити идеје како да га реше. Дете треба дати времена да размисли, а онда да од свих својих идеја изабере ону која му се чини најбоља.
Деци треба дозволити да се играју, јер они током игре уче о узроцима и последицама.
6. Избаците „увек“, „никад“, „свако“ и „нико“
Промена се мање плаше самопоуздана деца, али и она која од малих ногу навикну на ситна прилагођавања, попут похађања посве различитих курсева или школица. Уколико је то могуће, из вртића или школе децу могу да изводе различити чланови породице.
Извор: Блиц