U pripremi dece za budućnost uloga roditelja je odlučujuća, jer školski sistem se ne menja dovoljno brzo. Evo kako preporuke naših stručnjaka roditelji i sami mogu da ispune:
1. Tehnička pomagala da, ali važno je na koji način
U eri digitalizacije deca moraju biti upoznata sa tehnikom, ali prevelika upotreba uređaja dovešće do slabijih rezultata.
Primera radi, umesto što telefon koriste da bi umirili dete ili ga na kratko zabavili, roditelji mu mogu da pokažu kako da telefon koristi u svakodnevnom životu. Mnogo dece danas na maminom mobilnom gleda crtani film, ali kada treba da se čuje sa bakom, neće da uzme telefon. To je znak da ono zapravo ne uči kako da iskoristi tehniku, već samo kako da se njome zabavi.
2. Inicirajte „dublje“ razgovore
Deci ne treba samo zabraniti da nešto rade ili da se na neki način ponašaju. Ukoliko ih odrasli od malena uvedu u „dublji“ razgovor, ona će rano naučiti da preispituju sebe, svoje postupke i osećanja. Otvorena pitanja će ohrabriti njihovo razmišljanje, poput „Šta misliš o tome,“ „Kako znaš“ „Kako možemo da saznamo“ „Šta će se desiti ako“…
3. Učite ih da sami smišljaju rešenja kompleksnim problema
U edukativnim centrima u Norveškoj koristi se igra koja decu podstiče na kompleksno rešavanje problema još u vrtiću. Od kartona se naprave vrata od kola i na njima retrovizor, a onda se grupi dece kaže da nacrtaju odraz u retrovizoru.
Oni moraju da smisle kako da dinamičnu sliku, odraz koji se stalno menja i koji svi drugačije vide, zarobe u trenutku. Poenta je u tome da se deca usmere ka tome da istražuju i rešavaju probleme jedni sa drugima, uz malu pomoć odraslih.
4. Neka razvijaju „dizajnersko mišljenje“
Tip kreativnog mišljenja koji se u poslednje vreme veoma potencira među predškolcima i osnovcima u SAD-u je dizajnerko mišljenje. Poenta je naučiti decu kako da razumeju drugu osobu i njene potrebe, ne bi li pronašli alternativnu strategiju u rešavanju datog problema.
Decu zapravo uče kako da spoje potrebe ljudi (budućih klijenata), mogućnosti tehnologije i zahteve svog posla. Ovo podrazumeva i inspiraciju i ideje.
U Stenford školi koristi se igra u kojoj deca uče o delovima tela koja životinjama pomažu da opstanu i ispune svoje potrebe u nekoj sredini – da vide, čuju, hvataju, zaštite se, kreću, plivaju, ali i da istražuju, piju, jedu, dišu… Cilj je bio da deca stvore savršenu životinju koja bi mogla da opstane u svakoj sredini. Tokom vežbe deca imaju kratko predavanje, pa postavljaju pitanja, rade u grupi, koriste sajt Nacionalne geografije da saznaju više o životinjama i njihovim potrebama, sve dok ne ispitaju problem, stvore rešenje i na kraju prototip.
5. Pitajte vi njih – „A zašto?“
U eri podataka od kojih će mnogi biti lažni ili deo propagande, kritički odnos prema informacijama biće ključan. I on se uči od malih nogu.
Jedna od tih vežbi je prepričavanje deci situacije koja ima dva suprotna tumačenja. Od dece roditelji traže da odaberu stranu, a onda objasne zašto su baš to izabrala.
Kritičko mišljenje se razvija i prosto ako roditelji podražavaju dečju „a što“ fazu. Kada im deca nešto kažu, roditelji im postave pitanje „a zašto“ pet puta i traže odgovor, kakav god on bio. Ovo ipak ne treba raditi prečesto, da se ne bi shvatilo kao šala.
A što to misliš?
Decu treba usmeriti i ka tome da jednu stvar preispitaju iz više perspektiva, bilo da je to odlazak u kupovinu ili način na koji dete želi da se obuče.
Kada imaju manji problem, roditelji od dece mogu zatražiti ideje kako da ga reše. Dete treba dati vremena da razmisli, a onda da od svih svojih ideja izabere onu koja mu se čini najbolja.
Deci treba dozvoliti da se igraju, jer oni tokom igre uče o uzrocima i posledicama.
6. Izbacite „uvek“, „nikad“, „svako“ i „niko“
Promena se manje plaše samopouzdana deca, ali i ona koja od malih nogu naviknu na sitna prilagođavanja, poput pohađanja posve različitih kurseva ili školica. Ukoliko je to moguće, iz vrtića ili škole decu mogu da izvode različiti članovi porodice.
Izvor: Blic