Познати писац за децу, аутор две приче у јединственој збирци Повратак у Необузданију и друге приче за слатку ноћ Душан Пејчић у свом интервјуу за Нови магазин указује да родитељи и даље купују деци књиге, али не дају им пример тако што и их сами читају. Ипак, уверен је да и данашња генерација деце може стећи навику читања.
Овај аутор популарних наслова за децу и тинејџере, попут књига Мушки дневник, Глиста за Јелену, Песак и звезде – приче за оштрење ума… Пејчић о овој и свим књигама за децу (и одрасле) говори за Нови магазин.
Као учитељ са великим искуством можете ли проценити да ли је данашњој генерацији деце једноставније да се идентификују и прихвате поруку бајки или прича које су потекле из њихове реалности?
Деца, сходно њиховом поимању света, лакше разумеју приче у којима се описује нешто што имају у сопственом искуству. То је разлог зашто рецимо данашња деца слабије комуницирају са предивним причама Бранка Ћопића. Међутим, кад су у питању бајке, дешава се нешто управо чаробно и само по себи бајковито. Иако су бајке збир фантастичних и нереалних догађаја оне сјајно комуницирају са децом. То се дешава јер су деца најмаштовитија бића на планети. Њихов мозак и душа још увек нису оптерећени реалношћу. Оног момента кад чују реч чаролија, или баш то што сте навели – Био једном један…, истог тренутка сва њихова пажња и машта се фокусира на жељу да чаролију чују и проживе као најстварнију стварност.
Много и често се говори о томе да деца више не читају. Да су читање заменили игрицама и другим занимацијама у дигиталном свету. С друге стране, продукција књига за децу је велика. Како бисте ви, као учитељ и награђивани писац, чији су романи инспирисали и позоришне представе, то објаснили?
Изузетно је тешка борба коју као учитељ, али и писац за децу, водим са савременим технологијама. Сви знамо колико су велики мамац за децу и колико и сасвим мала деца брзо и вешто успевају да савладају руковање истим. Оно у шта дубоко верујем и оно што желим да пренесем на децу са којом радим као учитељ и за коју пишем јесте то да је сваки мобилни телефон исти, јер сви имамо исто у њему. Разлика је у нама, докле год по џеповима кријемо и умемо из њих да извучемо неку чаролију коју само ми имамо или умемо.
Продукција књига за децу је велика јер, на срећу, деци књиге купују одрасли, тј. родитељи. Не познајем ниједног родитеља који не би волео да му дете буде начитано. Проблем је у томе што већина одраслих, па и родитеља, деци не даје пример начитаности и деца имају ретко прилике да виде маму или тату како седе задубљени у читање неке књиге. А с друге стране, и те како често их виде са мобилним телефоном у руци. Још лошије од тога је што родитељи врло лако дају малом детету телефон у руке, сматрајући да је дететово познавање руковања телефоном одраз његове памети и интелигенције.
Радили сте са децом и у контакт ТВ емисији Земља играчака. Аутор сте и реализатор радионица за децу Приче за оштрење ума и Тинејџерски ставови. Верујете ли у тврдње да су разлике између данашње и деце из прошлих генерација огромне? Ако верујете, које бисте истакли као најзначајније?
Управо супротно, ја верујем и надасве сам сигуран да данашња деца нису ништа различитија од деце од пре 10, 20, 30, 40 година. Деца и даље највише воле да се играју, деца и даље „воле смешне речи“, још су увек маштовита, радознала, спонтана и невероватно искрена. Она се нису променила, променили смо се ми одрасли, променио се свет. Кад деци дате оно што им треба, а игра је основна дечја потреба, она реагују као што су увек. Дајте дечацима кликер у руке и објасните им правила игре, играће се. Научите девојчице правила ластиша и гледајте како ће уживати. Одрасли су заборавили да су некад били деца и одрасли су ти који не умеју више да се играју ни сами нити са својом децом.
Може ли се код деце данас изградити навика да читају и зашто је то важно?
Тешко је, али може. Морате бити мудрији од њих и ненаметљиво им „бацати мамац“. Љубав и навика ка читању не трпи присилу. Прво и основно је млађој деци причати приче пре спавања или кад год се за то укаже прилика. Следећи корак је читање прича, па чак и кад сама науче да читају, јер лепота тога да причу чита мама или тата је непроцењива. Најважнији део је оно што се зове „дечје учење по моделу“. Не можете очекивати да дете има навику или воли да чита, ако никад није видело родитеља са књигом у руци.
Цео интервју: Нови магазин