Poznati pisac za decu, autor dve priče u jedinstvenoj zbirci Povratak u Neobuzdaniju i druge priče za slatku noć Dušan Pejčić u svom intervjuu za Novi magazin ukazuje da roditelji i dalje kupuju deci knjige, ali ne daju im primer tako što i ih sami čitaju. Ipak, uveren je da i današnja generacija dece može steći naviku čitanja.
Ovaj autor popularnih naslova za decu i tinejdžere, poput knjiga Muški dnevnik, Glista za Jelenu, Pesak i zvezde – priče za oštrenje uma… Pejčić o ovoj i svim knjigama za decu (i odrasle) govori za Novi magazin.
Kao učitelj sa velikim iskustvom možete li proceniti da li je današnjoj generaciji dece jednostavnije da se identifikuju i prihvate poruku bajki ili priča koje su potekle iz njihove realnosti?
Deca, shodno njihovom poimanju sveta, lakše razumeju priče u kojima se opisuje nešto što imaju u sopstvenom iskustvu. To je razlog zašto recimo današnja deca slabije komuniciraju sa predivnim pričama Branka Ćopića. Međutim, kad su u pitanju bajke, dešava se nešto upravo čarobno i samo po sebi bajkovito. Iako su bajke zbir fantastičnih i nerealnih događaja one sjajno komuniciraju sa decom. To se dešava jer su deca najmaštovitija bića na planeti. Njihov mozak i duša još uvek nisu opterećeni realnošću. Onog momenta kad čuju reč čarolija, ili baš to što ste naveli – Bio jednom jedan…, istog trenutka sva njihova pažnja i mašta se fokusira na želju da čaroliju čuju i prožive kao najstvarniju stvarnost.
Mnogo i često se govori o tome da deca više ne čitaju. Da su čitanje zamenili igricama i drugim zanimacijama u digitalnom svetu. S druge strane, produkcija knjiga za decu je velika. Kako biste vi, kao učitelj i nagrađivani pisac, čiji su romani inspirisali i pozorišne predstave, to objasnili?
Izuzetno je teška borba koju kao učitelj, ali i pisac za decu, vodim sa savremenim tehnologijama. Svi znamo koliko su veliki mamac za decu i koliko i sasvim mala deca brzo i vešto uspevaju da savladaju rukovanje istim. Ono u šta duboko verujem i ono što želim da prenesem na decu sa kojom radim kao učitelj i za koju pišem jeste to da je svaki mobilni telefon isti, jer svi imamo isto u njemu. Razlika je u nama, dokle god po džepovima krijemo i umemo iz njih da izvučemo neku čaroliju koju samo mi imamo ili umemo.
Produkcija knjiga za decu je velika jer, na sreću, deci knjige kupuju odrasli, tj. roditelji. Ne poznajem nijednog roditelja koji ne bi voleo da mu dete bude načitano. Problem je u tome što većina odraslih, pa i roditelja, deci ne daje primer načitanosti i deca imaju retko prilike da vide mamu ili tatu kako sede zadubljeni u čitanje neke knjige. A s druge strane, i te kako često ih vide sa mobilnim telefonom u ruci. Još lošije od toga je što roditelji vrlo lako daju malom detetu telefon u ruke, smatrajući da je detetovo poznavanje rukovanja telefonom odraz njegove pameti i inteligencije.
Radili ste sa decom i u kontakt TV emisiji Zemlja igračaka. Autor ste i realizator radionica za decu Priče za oštrenje uma i Tinejdžerski stavovi. Verujete li u tvrdnje da su razlike između današnje i dece iz prošlih generacija ogromne? Ako verujete, koje biste istakli kao najznačajnije?
Upravo suprotno, ja verujem i nadasve sam siguran da današnja deca nisu ništa različitija od dece od pre 10, 20, 30, 40 godina. Deca i dalje najviše vole da se igraju, deca i dalje „vole smešne reči“, još su uvek maštovita, radoznala, spontana i neverovatno iskrena. Ona se nisu promenila, promenili smo se mi odrasli, promenio se svet. Kad deci date ono što im treba, a igra je osnovna dečja potreba, ona reaguju kao što su uvek. Dajte dečacima kliker u ruke i objasnite im pravila igre, igraće se. Naučite devojčice pravila lastiša i gledajte kako će uživati. Odrasli su zaboravili da su nekad bili deca i odrasli su ti koji ne umeju više da se igraju ni sami niti sa svojom decom.
Može li se kod dece danas izgraditi navika da čitaju i zašto je to važno?
Teško je, ali može. Morate biti mudriji od njih i nenametljivo im „bacati mamac“. Ljubav i navika ka čitanju ne trpi prisilu. Prvo i osnovno je mlađoj deci pričati priče pre spavanja ili kad god se za to ukaže prilika. Sledeći korak je čitanje priča, pa čak i kad sama nauče da čitaju, jer lepota toga da priču čita mama ili tata je neprocenjiva. Najvažniji deo je ono što se zove „dečje učenje po modelu“. Ne možete očekivati da dete ima naviku ili voli da čita, ako nikad nije videlo roditelja sa knjigom u ruci.
Ceo intervju: Novi magazin