Писмо “оног детета” свим наставницима

14 марта, 2022

Ја сам ОНО дете. Оно које прави проблеме. Првак који шара по зидовима и пљује и гура другу децу. Средњошколац који добацује из задњег реда. Дете које тачно зна како да вас изнервира. И то и радим. Стално.

Ја се ругам. Тероришем. Понекад и ударам. Уништавам школску имовину. Псујем. Преврћем очима на сваку вашу критику. Одговарам дрско. Можда сте, некад, и плакали због мене.

Али, упркос свему, моје понашање нема везе с вама.

Знам да то нема никаквог смисла, јер је већина ствари које радим управо с циљем да вас изнервирам. Али, знате оно кад имате лош дан на послу, па дођете кући и свађате се с мужем или женом и вичете на децу? Е, па, у мом случају, ви сте та деца.

Ја сам, стварно, добро дете. Негде дубоко у себи. Има толико ствари до којих ми је стало. Имам вештине и имам своје добре стране које желим да користим да помогнем другим људима. Заправо, ја у себи желим да ви видите све те моје добре стране. Да их препознате.

Али ви, нажалост, не можете да видите те добре стране.

А ја се плашим. И осећам се лоше. Знате оно кад помешате уље и воду, па се уље подигне изнад воде, на површину? Е па, моји страхови и бол су уље, а све добре ствари које су део мене, су та вода. Ако ме понекад протресете, можете видети на тренутак и те добре ствари на површини, али ма колико се ја трудио, страх и бол се опет попну на површину и покрију све оно добро. Лако је, тад, помислити да начин на који ја реагујем на тај страх и бол, љутњом и пркосом, да сам то у ствари прави ја. Чак сам и сам у то поверовао, колико су ме дуго убеђивали.

Страх и бол које све време помињем другачији су него што се вама можда чине. Није то увек стварни, физички страх и бол које умем да препознам и објасним. Мада некад и јесте. Могуће је да се плашим да заправо нисам вредан љубави, пошто ме је тата напустио убрзо након што сам се родио. Можда се бојим да ћу постати као моја мама која је алкохоличар и никад није дошла ни на једну моју утакмицу. Можда ме боли то што је неко кога волим и коме верујем и ко би требало да ме воли и подржава, рекао о мени нешто толико ружно што ме је дубоко повредило и што је заувек остало урезано.

Можда, кад видите како се понашам, помислите да изговор за тако нешто не може да постоји. Можда мислите у себи: “Ово дете има нормалну породицу, родитеље који га воле, сигурно окружење. Знам децу која имају много мање, па се не понашају тако.”

Али вас молим да се сетите да иза онога што ви можете да видите може стајати нешто сасвим друго.

Али оно што вероватно не знате, јесте да је притисак да се буде савршен, најбољи у свему или једноставно другачији од онога што ви заправо јесте, уме да буде толико јак и интензиван, да већину времена мислим да сам потпуни промашај, а плашим се да то неком кажем.

Можда се нешто дешава, или се десило, за шта нико, ни моја породица, ни пријатељи не знају, јер се бојим да кажем. А претварање да је све у реду и да ме за све баш брига ми иде одлично.

Знам да отежавам ствари. И вама и другим наставницима и свима око себе. Знам да то нисте заслужили. Али то је мој позив у помоћ за који се дубоко у себи надам да ће неко чути и препознати. Можда сам уз вас најгори јер се томе од вас највише надам.

Ја заправо желим све исто што желе и друга деца, само то тражим на збуњујућ и најлошији могући начин.

И не знам како да то поправим. И не мислим ни да сте ви дужни да то урадите. Али има начина да ми помогнете.

Малим корацима.

Покажите ми да ме видите. Не моје ружно понашање, већ нешто што сам прави ЈА.

Постављајте ми питања.

Не одустајте кад покушам да вас се отарасим.

Можда ћу, полако, научити да вам верујем. Или ће ми можда требати више времена, а вама ће деловати да се трудите узалуд. Али чак и тад, ваше стрпљење и то што вам је стало, посадиће у мени семе које ће проклијати годинама касније.

Само, молим вас, не одустајте од мене.

С љубављу,

ОНО дете.

Извор: We are teachers

Превела: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама