Ja sam ONO dete. Ono koje pravi probleme. Prvak koji šara po zidovima i pljuje i gura drugu decu. Srednjoškolac koji dobacuje iz zadnjeg reda. Dete koje tačno zna kako da vas iznervira. I to i radim. Stalno.
Ja se rugam. Terorišem. Ponekad i udaram. Uništavam školsku imovinu. Psujem. Prevrćem očima na svaku vašu kritiku. Odgovaram drsko. Možda ste, nekad, i plakali zbog mene.
Ali, uprkos svemu, moje ponašanje nema veze s vama.
Znam da to nema nikakvog smisla, jer je većina stvari koje radim upravo s ciljem da vas iznerviram. Ali, znate ono kad imate loš dan na poslu, pa dođete kući i svađate se s mužem ili ženom i vičete na decu? E, pa, u mom slučaju, vi ste ta deca.
Ja sam, stvarno, dobro dete. Negde duboko u sebi. Ima toliko stvari do kojih mi je stalo. Imam veštine i imam svoje dobre strane koje želim da koristim da pomognem drugim ljudima. Zapravo, ja u sebi želim da vi vidite sve te moje dobre strane. Da ih prepoznate.
Ali vi, nažalost, ne možete da vidite te dobre strane.
A ja se plašim. I osećam se loše. Znate ono kad pomešate ulje i vodu, pa se ulje podigne iznad vode, na površinu? E pa, moji strahovi i bol su ulje, a sve dobre stvari koje su deo mene, su ta voda. Ako me ponekad protresete, možete videti na trenutak i te dobre stvari na površini, ali ma koliko se ja trudio, strah i bol se opet popnu na površinu i pokriju sve ono dobro. Lako je, tad, pomisliti da način na koji ja reagujem na taj strah i bol, ljutnjom i prkosom, da sam to u stvari pravi ja. Čak sam i sam u to poverovao, koliko su me dugo ubeđivali.
Strah i bol koje sve vreme pominjem drugačiji su nego što se vama možda čine. Nije to uvek stvarni, fizički strah i bol koje umem da prepoznam i objasnim. Mada nekad i jeste. Moguće je da se plašim da zapravo nisam vredan ljubavi, pošto me je tata napustio ubrzo nakon što sam se rodio. Možda se bojim da ću postati kao moja mama koja je alkoholičar i nikad nije došla ni na jednu moju utakmicu. Možda me boli to što je neko koga volim i kome verujem i ko bi trebalo da me voli i podržava, rekao o meni nešto toliko ružno što me je duboko povredilo i što je zauvek ostalo urezano.
Možda, kad vidite kako se ponašam, pomislite da izgovor za tako nešto ne može da postoji. Možda mislite u sebi: “Ovo dete ima normalnu porodicu, roditelje koji ga vole, sigurno okruženje. Znam decu koja imaju mnogo manje, pa se ne ponašaju tako.”
Ali vas molim da se setite da iza onoga što vi možete da vidite može stajati nešto sasvim drugo.
Ali ono što verovatno ne znate, jeste da je pritisak da se bude savršen, najbolji u svemu ili jednostavno drugačiji od onoga što vi zapravo jeste, ume da bude toliko jak i intenzivan, da većinu vremena mislim da sam potpuni promašaj, a plašim se da to nekom kažem.
Možda se nešto dešava, ili se desilo, za šta niko, ni moja porodica, ni prijatelji ne znaju, jer se bojim da kažem. A pretvaranje da je sve u redu i da me za sve baš briga mi ide odlično.
Znam da otežavam stvari. I vama i drugim nastavnicima i svima oko sebe. Znam da to niste zaslužili. Ali to je moj poziv u pomoć za koji se duboko u sebi nadam da će neko čuti i prepoznati. Možda sam uz vas najgori jer se tome od vas najviše nadam.
Ja zapravo želim sve isto što žele i druga deca, samo to tražim na zbunjujuć i najlošiji mogući način.
I ne znam kako da to popravim. I ne mislim ni da ste vi dužni da to uradite. Ali ima načina da mi pomognete.
Malim koracima.
Pokažite mi da me vidite. Ne moje ružno ponašanje, već nešto što sam pravi JA.
Postavljajte mi pitanja.
Ne odustajte kad pokušam da vas se otarasim.
Možda ću, polako, naučiti da vam verujem. Ili će mi možda trebati više vremena, a vama će delovati da se trudite uzalud. Ali čak i tad, vaše strpljenje i to što vam je stalo, posadiće u meni seme koje će proklijati godinama kasnije.
Samo, molim vas, ne odustajte od mene.
S ljubavlju,
ONO dete.
Izvor: We are teachers
Prevela: A. Cvjetić