Nakon što su poslanici u skupštini, njih čak 141, jasno rekli – ne, mi ne želimo da raspravljamo o tome da roditelji dece s teškim bolestima i invalididtetom dobiju minimalnu platu kako bi mogli da brinu o svojoj deci, lavina osude se pokrenula. Onda su roditelji, boreći se za svoju decu, zatražili pravo da ispred Skupštine organizuju protest i skrenu pažnju na nezamislive probleme s kojima se svakog dana suočavaju. Ali, rekli su im – ne. Ne možete. Nije bezbedno. Taj protest je, zatim, premešten na lokaciju ispred zgrade Vlade, ali ni tada nije ostao bez osude, negativnih komentara.
Koliko god neverovatno zvučalo, POSTOJE ljudi koji su spremni da upute ružne reči roditeljima dece sa invaliditetom, zato što se bore da njihova deca imaju pristojan život.
Oni su, zato, odlučili da se obrate onima koji su, bez trunke empatije, bili spremni da ih osude. Pismo jedne grupe roditelja dece sa smetnjama u razvoju stiglo je na našu adresu, a mi ga u celosti objavljujemo.
”Svakome ko pomisli da ružno govori o roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, koji su izašli da protestuju, želimo da poručimo:
Naš protest nije hir, već vapaj. Ne stojimo tamo iz obesti, već zato što smo iscrpljeni, iznevereni od sistema i primorani da se borimo za osnovna prava i dostojanstvo svoje dece.
Ne sudite o našoj borbi dok je niste osetili. Pre nego što nam uputite ružnu reč, pokušajte da zamislite život pun neizvesnosti, stalne borbe sa birokratijom, iscrpljujućih terapija i neadekvatne podrške. Roditelji dece sa smetnjama u razvoju često su prisiljeni da postanu ne samo roditelji, već i negovatelji, terapeuti i advokati svojoj deci, bez priznanja i adekvatne podrške.
Naš protest je čin ljubavi i hrabrosti. To što stojimo na ulici, izlažući se javnosti, pokazuje kolika je naša snaga i ljubav prema deci. Mi se borimo za bolju budućnost, ne samo za svoje dete, već i za svu decu sa smetnjama u razvoju.
Pokažite razumevanje, a ne predrasude. Baš su one najveća prepreka s kojom se suočavamo.
Mi, roditelji dece sa smetnjama u razvoju ne želimo sažaljenje. Ne želimo da se osećamo kao „drugačiji” ili da se naša deca tretiraju kao manje vredna.
Umesto kritike, ponudite podršku. Ako ne možete da pomognete, nemojte odmagati. Ako ne možete da ponudite podršku, barem se uzdržite od ružnih reči. Iskazivanje solidarnosti, čak i ako ne razumete u potpunosti naš položaj, znak je ljudskosti i empatije.
Ovo nije politička borba, već borba za osnovna ljudska prava i dostojanstvo. Zato, umesto osude, pokažite saosećanje. Pre nego što bilo šta kažete, setite se – mi smo roditelji koji prolaze kroz ogromna iskušenja kako bismo svojoj deci omogućili odrastanje i život kakav svako ljudsko biće zaslužuje.