U pet ujutru, dok se grad još nije probudio, ispred Pete gimnazije sede deca.
Ne heroji iz knjiga, ne vojnici iz filmova — nego obična deca, zamotana u ćebad, sklupčana na stolicama kao ušuškane pufnice.
A ipak, u tom prizoru ima više hrabrosti nego u mnogim salama gde odrasli odlučuju o njihovoj sudbini.
Jer ta deca nisu tu da bi prkosila, nego da bi podsetila.
Da bi podsetila da sloboda nije gotov obrok koji se nasleđuje, već vatra koja se mora čuvati.
Da pravda nije natpis na zgradi suda, nego nešto što mora da živi u svakom srcu.
Dok mnogi odrasli okreću glavu, govoreći „ma pusti, ništa se ne menja“, ta deca stoje — zapravo, sede — i čekaju zoru.
Ne da bi videla sunce, nego da bi pokazala da i u tami ima svetlosti, ako postoji volja.
I zato njihova ćebad nisu simbol slabosti, nego oklop nežnosti.
Njihove stisnute šake u rukavima nisu hladne od zime, nego od odgovornosti koju su prerano morali da osete.
Ta deca, ta „pufnica-vojska“, nisu protivnik nikome.
Oni su za sve nas.
Za pravo da se pita, da se sumnja, da se sanja.
Za mogućnost da Srbija ponovo postane zemlja u kojoj se obraz ceni više od poslušnosti.
A mi odrasli, dok ih gledamo, ne smemo ih sažaljevati — moramo ih poštovati.
Jer su nas pretekli u dostojanstvu.
Jer su u ćebetu poneli ono što smo mi izgubili u odelima — veru da istina ima smisla.
I možda će se neki smejati njihovom idealizmu, možda će reći „to su samo deca“.
Ali istorija zna da je svaka zora počela od nekolicine koja nije umela da spava dok se ne razdani.
Zato, kad sledeći put prođemo pored Pete gimnazije i vidimo ih — ne gledajmo decu na stolicama, gledajmo budućnost na nogama, makar i promrzlu.
Jer oni su dokaz da se nada ne gasi ni kad duva najjači vetar.
I da, iako su još mladi, već su postali ono što bi svi hteli da budemo: slobodni ljudi.”
Roditelj iz Pete.