У пет ујутру, док се град још није пробудио, испред Пете гимназије седе деца.
Не хероји из књига, не војници из филмова — него обична деца, замотана у ћебад, склупчана на столицама као ушушкане пуфнице.
А ипак, у том призору има више храбрости него у многим салама где одрасли одлучују о њиховој судбини.
Јер та деца нису ту да би пркосила, него да би подсетила.
Да би подсетила да слобода није готов оброк који се наслеђује, већ ватра која се мора чувати.
Да правда није натпис на згради суда, него нешто што мора да живи у сваком срцу.
Док многи одрасли окрећу главу, говорећи „ма пусти, ништа се не мења“, та деца стоје — заправо, седе — и чекају зору.
Не да би видела сунце, него да би показала да и у тами има светлости, ако постоји воља.
И зато њихова ћебад нису симбол слабости, него оклоп нежности.
Њихове стиснуте шаке у рукавима нису хладне од зиме, него од одговорности коју су прерано морали да осете.
Та деца, та „пуфница-војска“, нису противник никоме.
Они су за све нас.
За право да се пита, да се сумња, да се сања.
За могућност да Србија поново постане земља у којој се образ цени више од послушности.
А ми одрасли, док их гледамо, не смемо их сажаљевати — морамо их поштовати.
Јер су нас претекли у достојанству.
Јер су у ћебету понели оно што смо ми изгубили у оделима — веру да истина има смисла.
И можда ће се неки смејати њиховом идеализму, можда ће рећи „то су само деца“.
Али историја зна да је свака зора почела од неколицине која није умела да спава док се не раздани.
Зато, кад следећи пут прођемо поред Пете гимназије и видимо их — не гледајмо децу на столицама, гледајмо будућност на ногама, макар и промрзлу.
Јер они су доказ да се нада не гаси ни кад дува најјачи ветар.
И да, иако су још млади, већ су постали оно што би сви хтели да будемо: слободни људи.”
Родитељ из Пете.