Slučaj jezivog vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi u Mrčajevcima otvorio je mnoge teme u vezi sa problemima s kojima se škole, nastavnici i učenici danas suočavaju, a koje se tiču nasilja. Kad se izuzme masakr koji se dogodio 3. i 4. maja 2023. godine u OOŠ „Vladisalv Ribnikar“ i Duboni i Orašju, ovo je događaj koji je najviše potresao javnost u novijoj istoriji. A iz komentara vidimo da veliki broj ljudi zapravo ne zna šta su zakonske obaveze, a što mogućnosti koje škola u ovakvim slučajevima ima. Jer, mnogim mehanizmima ona zapravo uopšte ne raspolaže.
Otkako je javnost saznala za događaj u Osnovnoj školi „Tatomir Anđelić“ u Mrčajevcima, rasprava se vodi na dva koloseka. Jedan je emotivan — roditeljski bes, strah, potreba da neko odgovara. Drugi je pravni — šta škola po zakonu mora da uradi, šta sme da uradi ako proceni da je to potrebno, i šta, čak i uz najbolju volju, nije u njenoj moći. U poplavi komentara ta granica se gotovo izgubila.
Šta se, prema dosad iznetim podacima, dogodilo
Prema informacijama koje su objavili roditelji i mediji, sredinom juna došlo je do incidenta u kom je grupa učenika sedmog razreda, prema navodima, seksualno napastvovala vršnjaka. Kvalifikacija događaja se u međuvremenu menjala — Više javno tužilaštvo u Čačku je saopštilo da nije reč o silovanju ili seksualnom zlostavljanju, već o neprimerenom ponašanju i egzibicionizmu grupe dečaka. Roditelji oštećenog deteta ne prihvataju tu ocenu i predali su peticiju sa više hiljada potpisa tražeći da se utvrdi puna odgovornost, uključujući i eventualne propuste institucija.
Škola je 2. septembra organizovala međusektorsku konferenciju slučaja uz učešće policije, tužilaštva, Centra za socijalni rad, Školske uprave i roditelja, a direktorka škole je javno tvrdila da je postupila po svim propisanim procedurama. Učenicima za koje se sumnja da su izvršili nasilje škola je odredila nastavu na daljinu, dok oštećeni učenik nastavlja redovno školovanje uz pojačane mere bezbednosti.
To je činjenično stanje onako kako je javno predstavljeno — sa napomenom da je predmet i dalje u fazi utvrđivanja odgovornosti pred nadležnim institucijama, i da konačna kvalifikacija dela nije na školi, nego na tužilaštvu i sudu.
Šta škola MORA da uradi — zakonska obaveza, ne izbor
Postupanje škole u ovakvim slučajevima nije prepušteno proceni direktora ili nastavničkog veća. Reguliše ga Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i, detaljnije, Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, koji je u izmenjenom obliku na snazi od februara 2024. godine — donet, nije zgoreg podsetiti, kao direktna posledica tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Tri obaveze su neizostavne:
Prvo, prijava nadležnom organu je automatska, ne diskreciona. Zakon izričito nalaže da je ustanova dužna da odmah podnese prijavu nadležnom organu čim primeti znake nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja kod deteta. Škola dakle ne odlučuje da li će prijaviti — ona to mora učiniti bez odlaganja, a onda dalji tok predmeta prelazi u ruke policije i tužilaštva.
Drugo, obaveštavanje roditelja je vremenski ograničeno. Prema važećim izmenama zakona, kada učenik napravi lakšu ili težu povredu obaveze, škola je dužna da o tome obavesti roditelja najkasnije narednog radnog dana od saznanja. Upravo je ovo jedna od tačaka spora u Mrčajevcima — otac oštećenog deteta tvrdi da je škola reagovala tek nekoliko dana kasnije, kada je on sam ponovo pozvao odeljenjsku starešinu, a ne po sopstvenoj inicijativi škole.
Treće, škola mora da formira plan zaštite i pojačanog vaspitnog rada, uz angažovanje pedagoško-psihološke službe i, po potrebi, saradnju sa centrom za socijalni rad i zdravstvenim ustanovama — kako za dete koje je pretrpelo nasilje, tako i za one za koje se sumnja da su ga izvršili.
Četvrto, i ovo je tačka koju javnost često pogrešno tumači kao stvar procene škole — prijava protiv roditelja koji remete postupak nije mogućnost, nego obaveza. Zakon izričito propisuje da roditelj ne sme svojim ponašanjem u ustanovi da izazove ili doprinese nasilju prema detetu, drugom roditelju ili zaposlenom. Ako to učini — pretnjama, pritiskom na nastavno osoblje, ometanjem sastanaka — direktor je dužan da o tome odmah obavesti javnog tužioca i policiju, a zatim elektronskim putem i nadležnu školsku upravu. Isto tako, ako se roditelj uporno ne odaziva pozivima škole da učestvuje u vaspitnom radu sa svojim detetom, škola podnosi prekršajnu, odnosno krivičnu prijavu radi utvrđivanja njegove odgovornosti.
Šta škola sme da uradi ako proceni da je potrebno
Za razliku od gore navedenog, sledeće mere zakon predviđa kao mogućnost koju škola bira i primenjuje prema težini slučaja:
Vaspitne i vaspitno-disciplinske mere — od opomene i ukora odeljenjskog starešine, preko ukora nastavničkog veća, do premeštaja učenika u drugu osnovnu školu. Za ovu poslednju meru zakon traži saglasnost škole koja učenika prima, a u učenikovoj ispisnici mora ostati upozorenje o vođenom postupku — upravo da bi se sprečila praksa da „problematično“ dete prosto pređe u novu sredinu bez traga. E sad, zamislite samo, koja će škola prihvatiti decu koja su počinila nasilje u Mrčajevcima?
Nastava na daljinu kao privremena mera zaštite — dok traje postupak i dok se ne steknu uslovi za bezbedan povratak u učionicu, škola može da organizuje da učenici osumnjičeni za nasilje prate nastavu od kuće. To nije kazna u pravnom smislu, nego mera kojom se, do okončanja postupka, fizički razdvajaju umešani učenici radi bezbednosti oštećenog deteta — upravo ono što je škola u Mrčajevcima i primenila.
Pojačan vaspitni rad, uz obavezno učešće roditelja u aktivnostima poput društveno-korisnog ili humanitarnog rada.
Sve ove mere škola sprovodi paralelno sa policijskim i tužilačkim postupkom, ne umesto njega. (Prijava protiv roditelja koji ometaju postupak, za razliku od gore navedenog, nije mera koju škola bira po slobodnoj proceni — o tome više u nastavku.)
Šta škola nije mogla da uradi, čak i da je htela
Ovde leži najveći deo nesporazuma u javnosti, pa vredi biti precizan:
Škola ne može da isključi učenika iz osnovne škole. Osnovno obrazovanje je zakonom zagarantovano i obavezno pravo svakog deteta — isključenje kao mera postoji samo za srednju školu. Osnovac, koliko god težak prekršaj počinio, može najviše biti premešten u drugu osnovnu školu, i to samo uz pristanak te škole. Zahtevi iz komentara da deca „budu izbačena iz škole“ jednostavno nemaju pravni osnov dok je reč o osnovcima. Škola to, uz najbolju volju, ne može da uradi. A pitanje je i šta bi se time rešilo jer ta deca ostaju problem celog društva.
Škola ne može sama da utvrdi da li je počinjeno krivično delo, niti koje. To je isključivo nadležnost tužilaštva i suda. Promena kvalifikacije dela — sa težeg na blaži oblik, ili obrnuto — nije nešto što škola kontroliše niti u čemu ima poslednju reč; ona je dužna da prijavi sumnju, a dalje tumačenje pravne prirode dela prepušteno je pravosuđu.
Škola ne može da izriče krivične sankcije, čak ni kada su počinioci stariji od 14 godina. Za to postoji poseban maloletnički pravosudni sistem sa vaspitnim merama i, izuzetno, kaznom maloletničkog zatvora — škola tu nema nikakvu ulogu osim obaveze prijavljivanja.
Ako su počinioci mlađi od 14 godina, oni po zakonu uopšte nisu krivično odgovorni — bez obzira na težinu dela. U tom slučaju odgovornost mogu snositi jedino roditelji, prekršajno ili, u krajnjem slučaju, kroz mere Centra za socijalni rad, dok škola ostaje ograničena na vaspitno-disciplinski, a ne krivični okvir.
Škola ne sme javno da iznosi identitet i detalje o umešanoj deci, uključujući i ono što bi možda umirilo zabrinute roditelje. Zaštita maloletnika i poverljivost postupka su zakonska obaveza, ne izbor direktorke — što objašnjava zašto su njena saopštenja, uključujući i ono na Fejsbuku, ostala uopštena i uzdržana, na razočaranje dela javnosti koji je tražio konkretnija objašnjenja.
Škola ne može jednostrano da premesti oštećenog učenika u drugo odeljenje ili školu bez saglasnosti porodice, niti da garantuje apsolutnu fizičku bezbednost van svojih prostorija — recimo, na putu do autobuske stanice, što je upravo tačka na koju je otac oštećenog deteta ukazao kao na propust.
Da li razredna i direktorka mogu krivično da odgovaraju
Deo javnosti koji je pratio slučaj u Mrčajevcima traži da za propuste odgovaraju konkretne osobe — pre svega odeljenjska starešina, zbog navodnog kašnjenja u obaveštavanju roditelja i toga što je oštećeno dete, prema tvrdnjama porodice, ostalo da samo putuje kući neposredno posle događaja, i direktorka škole, zbog opšteg utiska da škola nije bila dovoljno brza ni transparentna. Ovde je važno razdvojiti dva različita nivoa odgovornosti, jer se u javnoj raspravi često izjednačavaju.
Disciplinska odgovornost je niži prag i lakše dokaziva — ona se već i aktivirala u ovom slučaju, kroz vaspitno-disciplinski postupak protiv nastavnice likovne kulture. Ako se utvrdi da je odeljenjska starešina prekršila rok za obaveštavanje roditelja ili propustila da preduzme osnovne mere zaštite deteta neposredno posle incidenta, to je osnov za disciplinski postupak i, zavisno od težine povrede, umanjenje plate od 20 do 35 odsto u periodu od tri do šest meseci — ne krivičnu prijavu.
Krivična odgovornost je znatno viši prag. Krivični zakonik u članu 193 poznaje delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, koje se odnosi na osobu kojoj je dete povereno na čuvanje ili vaspitanje, ali traži grubo zanemarivanje te dužnosti — ne bilo kakav propust u proceduri. Jedan zakasneli telefonski poziv roditelju, koliko god bio neoprostiv sa stanovišta poverenja koje je porodica imala u školu, sam po sebi teško dostiže taj prag. Ono što bi ga eventualno dostiglo jeste svesno i grubo zanemarivanje bezbednosti deteta neposredno posle saznanja da je nasilje počinjeno — a da li je do toga u ovom slučaju zaista došlo, to nije nešto što se može utvrditi iz novinskih navoda niti unapred proglasiti. To je pitanje činjenica koje bi, ako do toga dođe, trebalo da utvrdi tužilaštvo, a ne javnost na osnovu utiska. Isto važi i za eventualnu odgovornost direktorke — njena krivična odgovornost, za razliku od disciplinske ili eventualne odgovornosti za nesavesno obavljanje službene dužnosti, pretpostavlja dokazivanje da je svesno prekršila konkretnu zakonsku obavezu, a ne samo da je, u očima javnosti, delovala nedovoljno ubedljivo u komunikaciji.
Kada „škola je postupila po proceduri“ zvuči kao zataškavanje
Nezavisno od toga kako će se ovaj konkretan slučaj razrešiti, vredi objasniti zašto reakcija škole – uzdržana, uopštena, pozivanje na poverljivost postupka – kod dela javnosti stvara utisak prikrivanja, iako je delimično i zakonom nametnuta.
Zaštita identiteta maloletnika je obaveza, ne izbor, i to važi podjednako za dete koje je pretrpelo nasilje i za decu osumnjičenu da su ga počinila. To znači da direktorka škole po zakonu ne sme da iznosi detalje koji bi možda umirili javnost — čak i kada bi to bilo u njenom ličnom interesu da povrati poverenje. Problem je što ta ista zakonska obaveza poverljivosti postaje savršen alibi i za nekoga ko zaista želi da nešto sakrije, jer spolja izgleda identično: škola ćuti o detaljima. Javnost nema način da sama, izvan institucija, razlikuje ta dva scenarija.
Upravo zato postoji nekoliko nezavisnih mehanizama čiji je posao da tu razliku utvrde umesto javnosti:
Prosvetna inspekcija može, po službenoj dužnosti ili po prijavi, da uđe u školu i proveri dokumentaciju — zapisnike, vreme prijave, evidenciju o obaveštavanju roditelja — i utvrdi da li je svaki korak zaista preduzet onako kako Pravilnik o protokolu nalaže, ili je samo formalno tako prikazano.
Zaštitnik građana ima ovlašćenje da pokrene sistemsku analizu postupanja institucija, kao što je već činio posle ranijih slučajeva nasilja u školama, i da javno iznese nalaze — što je politički teško ignorisati, iako pravno nije obavezujuće.
Ako bi se dokazalo da je neko svesno prikrivao događaj — na primer neistinitim unosom u zvaničnu evidenciju ili svesnim izostavljanjem obavezne prijave radi zaštite ugleda škole — to otvara prostor za krivičnopravnu odgovornost po osnovu zloupotrebe službenog položaja ili nesavesnog obavljanja službene dužnosti, ne više samo disciplinsku.
Zaposleni u školi koji bi imao saznanja o pokušaju prikrivanja zaštićen je Zakonom o zaštiti uzbunjivača ako to prijavi — što je bitno jer upravo insajderi, a ne spoljna javnost, po pravilu raspolažu dokazima o tome da li je nešto sakriveno.
Realno gledano, nijedan od ovih mehanizama ne deluje automatski niti brzo — svi zavise od toga da neko podnese prijavu, pokrene nadzor ili progovori iznutra. Zato pritisak javnosti, peticija i medijska pažnja, sa svim manama koje takav pritisak nosi, u praksi često ostaju presudan okidač koji te formalne mehanizme uopšte pokrene.
Gde ostaje prostor za odgovornost
Ono što zakon ne pokriva jeste brzina i kvalitet reakcije — a upravo se tu, čini se, nalazi suština nezadovoljstva porodice u Mrčajevcima. Zakon propisuje da obaveštavanje mora uslediti „najkasnije narednog radnog dana“, ali ne propisuje kaznu za instituciju koja to formalno ispoštuje, a suštinski deluje tromo. Isto tako, zakon nalaže prijavu „odmah“, ali ne definiše ko snosi odgovornost ako se ispostavi da je neko od zaposlenih primetio znake ranije, a nije reagovao — što je upravo predmet pokrenutog disciplinskog postupka protiv nastavnice likovne kulture, osumnjičene da je pustila decu da bez nadzora napuste čas.
Drugim rečima: škola je mogla — i po svemu sudeći jeste — da primeni mere koje joj zakon stavlja na raspolaganje. Da li je to učinila dovoljno brzo, dovoljno transparentno i uz dovoljnu pažnju prema oštećenom detetu, to nije pitanje na koje zakon daje jednoznačan odgovor. To je pitanje na koje bi trebalo da odgovori prosvetna inspekcija, koja ima ovlašćenje da proveri da li je svaki korak zaista preduzet onako kako propis nalaže — i to je, čini se, jedina institucionalna adresa na kojoj bi javno nezadovoljstvo moglo da dobije konkretan i proverljiv odgovor. Pod uslovom da možemo verovati inspekciji da će delovati nezavisno i odgovorno.