Ja nisam vaspitačica po zanimanju. Nisam nikad učila pedagogiju, dečju psihologiju, polagala ispite, išla na praksu u vrtić. Ja sam samo mama koja je rodila dvoje dece i koja pokušava da ih u ovom pomalo ludom svetu izvede na pravi put.
Dobro, pročitala sam par tekstova o tome kako reagovati u određenim situacijama, šta kad se dete ponaša ovako ili onako, kako postaviti granice a pružiti ljubav… Ali, kao i svaki roditelj, pravim greške zbog kojih se posle kajem. Ponekad mislim da sam najgora majka na svetu.
Ali kad vidim osmeh na licu svog deteta, znam da sam bar nešto dobro uradila.
Moj sin, moje mlađe dete, ima dve i po godine i pre nekoliko nedelja je krenuo u vrtić. Naravno, virusi i druge okolnosti su učinile svoje pa on više nije išao nego što jeste. Ipak, malo nakon polaska u vrtić, on je počeo da muca. Baš da muca. Po 20 puta pokušava da kaže jednu reč.
Zabrinuli smo se, počeli to da povezujemo sa stresom zbog polaska u vrtić, ali i sa njegovim drugim manjim zdravstvenim problemima koji su u nama izazvali stres a on to verovatno osetio.
Ali, u vrtić se mora. Baka nas je čuvala do nedavno, sad više ne može, a mama i tata na posao moraju.
Jutros smo ustali, spremili se i krenuli, svi zajedno – starija seka koja se već navikla i obožava vrtić, tata i mama na posao, a on u jasle. Kad smo stigli do vrtića, počela je uobičajena scena – plakanje, vikanje, histerija. Nisam majka koja prezaštićuje svoju decu i znam da to moramo da prođemo. Progutala sam knedlu, ostavila ga vaspitačici čvrsto mu obećavši da ću kad se probudi doći po njega, okrenula se i otišla dok je plač odzvanjao za mnom.
Kad sam izašla, osećala sam se kao najgora majka na svetu. Morala sam da se prišunjam prozoru i da provirim, da vidim da li i dalje plače. Kad sam pogledala, srce mi se još više steglo.
Videla sam njega, pognute glave, dok mu vaspitačica besno skida duks, vičući i preteći mu prstom! Ne znam kako sam se suzdržala da ne uđem unutra i ne očitam joj lekciju kakvu će upamtiti!
Zato što sam sigurna da nisu sve vaspitačice ovakve, da je većina drugačija, moram da vas pitam, drage vaspitačice:
Da li je u redu vikati i besno skidati duks detetu koje je uznemireno jer je moralo da se odvoji od tate i mame?
Kad su tužni, nesrećni, uplašeni, kad im treba topla reč, da li je vika pravo rešenje?
Da li je to način na koji bi trebalo da se ophodimo sa decom?
Da li je za te metode discipline potrebno školovanje, seminari i praksa koju svi vi morate da prođete?
Da li sam ja kao majka imala pravo da osetim bes i ljutnju?
Da li moje dete zbog toga muca?
Kako da ja svom sinu sada objasnim da je vrtić lepo mesto kojem treba da se raduje?
I, konačno, kako da sutra okrenem leđa i odem na posao spokojna, znajući da je on u dobrim rukama?
Nije ovo nikakav napad na profesiju vaspitača, koja je divna i časna. Mnogo traži, ali isto tako mnogo daje. Ovo je samo bunt jedne majke zbog vaspitačica koje kaljaju ovu odgovornu profesiju. Ovo je zbog toga što sad ne znam da li mogu da ostavim svoje dete u vrtiću i ne mislim da li neko tamo urla na njega zato što je uplašen i tužan.
Zato što mislim da bi svaka vaspitačica trebalo da zna koliko su tanana osećanja te dece s kojom se neke od njih ophode bez imalo saosećanja. Koliko je to sve za njih novo, strašno i koliko su preplavljeni strahom da mama i tata više neće doći po njih.
Zato vas molim, drage vaspitačice, nemojte vikati na dete kad je uplašeno, kad mu treba mir i topla reč. Viknite ako je bacilo i polomilo igračku, ako udara druga, ako se ponaša nepristojno. A kad je tužan, onda mu pružite ruku, zagrlite ga, razgovarajte s njim. Neka zna da će kod vas naići na utehu kad mu je potrebna i shvatiće da vrtić nije tako strašno mesto.
I ja više neću morati da se vraćam i virim kroz prozor tražeći njegovo preplašeno lice.
Jedna mama iz Beograda