Протеклих дана, недеља и месеци били смо сведоци медијског запљускивања српске јавности насловима у новинама и ТВ емисијама који су се, посебно после 3. маја, напрасно почели бавити насиљем у школама. Ресорно Министарство је засукало рукаве, и осмислило платформу ’’Чувам те’’ чија ће сврха бити да спречи, или бар умањи насиље у школама. У ТВ емисијама су се смењивали представници Министарства убеђујући јавност како је платформа ’’Чувам те’’ сјајно осмишљена и како ће она знатно умањити количину насиља у нашим школама.
Неупућеним гледаоцима ова акција Министарства делује одлично, али сви заборављају једну чињеницу. Свако може пријавити ученика, наставника, родитеља или било кога запосленог у школи да врши насиље над њим, или његовим дететом. Анонимно. При свакој тој пријави пале се лампице система и надлежни одмах реагују.
Наравно да би од насиља сваког требало заштитити. И наравно да нико нема право да вређа, понижава или на било који начин омаловажава ни наставнике ни ученике. Али, решење које је понуђено овом платформом отвара могућност да се школе затрпају лажним пријавама на које ће морати да реагују, а које су заправо резултат искључиво досаде, зле намере или дечје игре која се може претворити у пакао за запослене у школи. Не само што школа мора да реагује на сваку пријаву и прође процедуру провере, већ се наставник против кога је пријава поднета ставља на стуб срама, најчешће ни крив ни дужан.
Ако сте пажљиво читали, у тексту сте могли да наиђете на реч ’’анонимно’’. То, погађате, значи да они који су поднели лажне пријаве врло тешко да икад за то могу одговарати.
Сада покушајмо да све ово прочитано преведемо у реални свет. Имамо ситуацију да је тог дана ученик који није научио лекцију из историје добио јединицу. У тој ситуацији треба пронаћи кривца за тако нешто, и оправдати се код куће пред разјареним родитељима, или се бар осветити због казне која ће уследити код куће. Онда ученик вади кеца из рукава и на сцену ступа платформа „Чувам те“. Ученик анонимно пријављује истог наставника да га је сексуално злостављао. Као што су нам из Министарства објашњавали, пале се све лампице система, и тог момента наставник пролази процедуралну голготу, покушавајући да свету објасни да то није истина. Полиција приводи несрећног наставника, како би се прикупили докази о злоделу које је учинио. Наравно, губитак лиценце за рад, након више деценија рада у школи, свакако је реална могућност. Да не говоримо о осудама јавности, и сашаптавању комшија како у њиховом комшилуку живи педофил.
Можда ће читаоцу овог текста деловати да сам малчице претерао, али том несрећном наставнику неће нимало бити пријатно да људима у плавом и јавности објасни да оно зашта је оптужен није истина. Заборављамо да се у току истраге код наставника јавља проблем са хипертензијом, дијабетесом, несаницом и још неким здравственим проблемима. Почиње да сваког јутра пије ’’шаку пуну лекова’’. Здравље му је озбиљно нарушено, али кога већ то брига. Наставник на крају ове саге успева да се ослободи овог ужасног терета педофилских букагија, али као по оној старој, перје се из поцепаног јастука, расутог по улици, не може поново сакупити. А све је почело од једне јединице дате због тога што ученик није знао када се десила битка у Термопилском кланцу.
Онда, осталим наставницима, видевши кроз какав је пакао прошао њихов колега, не пада на памет да ученицима дају лошу оцену. Родитељи и деца су презадовољни ’’напумпаним’’ оценама, а наш образовни систем лагано клизи у пропаст. Ако већ није тамо.
Покушао сам да кроз овај текст објасним како се увек, али увек бавимо последицама, а не узроцима. Како увек изигравамо ватрогасце, уместо да се бавимо превентивом. Још једном, апсолутно би борба против насиља требало да нам буде приоритет. Али, ако смо искрено желели да смањимо количину насиља у нашим школама, зар није било једноставније да анализирамо садржаје на ТВ програму и запитамо се да ли су баш примерени? Наши киосци препуни су часописа са чијих насловних страна наслови и фотографије шаљу ужасну поруку нашој деци. Да не говоримо о часописима за одрасле које наша деца без икаквих проблема могу купити. Ко контролише продају алкохолних пића малолетним особама, иако је то законом забрањена работа?
Могао бих овако у недоглед, али морам оставити материјала и за неку другу тужну причу наше стварности.
Аутор: Борис Ђурђев, професор географије