Имајући у виду друштвена кретања и догађања у држави и поступке репрезентативних синдиката, међу којима је и Унија синдиката просветних радника Србије, чији смо чланови, упућујемо протестно писмо синдикату.
Представници синдиката у медијима не пропуштају да истакну како смо слој друштва који међу буџетским корисницима процентуално има највише високообразованих запослених. Зато нас чуди да од толиког броја паметних и образованих људи нико из руководства синдиката није размотрио ширу слику и узео у обзир тренутак у коме се преговарало, при чему мислимо на студентске протесте који добијају карактер општедруштвених. Штавише, студентски протести су искоришћени да се добије оно што нисмо успели за све године ове власти, па ни онда кад је власт потписала протокол. Образложење да су синдикати подржали студентске протесте једнодневном обуставом рада у децембру или је неразумевање друштвених кретања или врхунски цинизам. Спадамо у ред оних чланова које је због тога срам јер синдикати уместо да се заложе да просвета партиципира у друштву, своди читаву струку на социјални слој који режим решава по моделу: једне купи, друге устраши, треће отпиши.
Ко и како одлучује кад је безбедно?
Тај друштвени тренутак само Министарство просвете оценило је као небезбедно за боравак ученика у школама због чега су продужили распуст (Војводина), односно превремено га започели (ужа Србија). Након распуста када су се још више захуктали протести и изрази незадовољства целог друштва, одједном није више небезбедан, па нас Министарство позива на прекид штрајка, што нас не чуди. Изненађује нас што се том лицемерству приклонио и синдикат.
И док је најконкретнији увид студената да институције не раде свој посао, а један од захтева синдиката смена министарке просвете, синдикат је изабрао баш тај тренутак да верује институцији која их је много пута изневерила, и да преговарају с министром чију смо оставку захтевали.
Плата НИЈЕ приоритет
Исто неразумевање за друштво у превирању, синдикати су показали тиме што у први план стављају материјални положај просветних радника у тренутку кад се решавају или бар има изгледа да се реше системска питања, а за нас су таква питања: Закон о штрајку, ЗОСОВ и други акти, одредбе о утврђивању и доказивању репрезентативности, уџбенички картел и друга питања која су од ширег интереса и која обезбеђују боље услове за квалитетнији даљи рад синдиката као фактора друштвеног договарања. У таква системска питања спадају и статутарна решења синдиката којима је одавно време да се мењају ако неће да на концу буду испостава власти.
Одлуке синдиката своде се на вољу управних и извршних одбора
Иако управо у раду синдиката постоје солидне могућности за директну демократију преко основних организација по школама и општинама, руководство синдиката своди одлуке на управне и извршне одборе. Скупштине синдиката по школама више ни не постоје, те тако предлог новог ПКУ уопште није прошао јавну расправу по синдикалним организацијама школа. Практично, чланство није имало увид у предложене измене ПКУ.
Синдикална борба „куповином“ чланства
Синдикат „купује“ чланство инсистирањем на материјалном положају запослених и новчаним повластицима, свесни неповерења једног броја запослених у синдикате уместо да се запитају зашто велик број запослених није ни у једном синдикату, и зашто огромну већину чланова не занима рад синдиката, па се не изјашњавају о кључним проблемима просвете. Синдикалну борбу тиме своде на купи ме-продај ме тржишне законитости.
Већ дуго времена, а засигурно од тзв. Великог штрајка синдикату је први циљ да окупе што већи број чланова као да ће се самим тим поправити положај просвете. При томе се често служе разним несиндикалним активностима или активностима које немају директну везу са положајем запослених у просвети и стањем у образовању: систематски прегледи које плаћамо чланарином и сопственим средствима, иако нам се истовремено одваја део плате за здравствено осигурање; повластице при продаји робе на рате које продавци свакако дају; радничке игре, превентивна бањска лечења и друге у овом тренутку мање битне ствари за положај и статус просвете, баштињене из периода самоуправног социјализма, када су синдикати били продужена рука власти.
Придобијањем чланова који би само да имају одређене повластице синдикат нас је довео до тога да нам баш такви чланови одређују смер рада синдиката, јер су то чланови који не излазе из зоне комфора, и који су о свим битним синдикалним питањима или суздржани или се не изјашњавају што онда руководству служи за манипулацију и изговор – тобоже, немају подршку у бази да би се изборили за изворне синдикалне захтеве.
Синдикати новим ПКУ створили нову поделу у просвети
По новом ПКУ износ јубиларних награда и отпремнина за запослене који нису чланови синдиката умањен је у односу на ранији ПКУ, из чега проистиче да се синдикати нису изборили да чланови синдиката имају новчане накнаде веће него у ранијем ПКУ, него се изборише да нечланови имају мање, што недвосмислено упућује на то да се ради о казни за нечланове, и то из државне касе, а не из касе синдиката. Представници синдиката су тиме или насели или, још горе, сами иницирали нову поделу међу запосленима дилом са влашћу – у каси ће од те казне остати толико да покрију део повећања плата. Објашњење синдиката да је то модел уређених западних земаља није разумно, ни у потпуности тачно. Прво, то није пракса ни у свим уређеним земљама, а ми смо далеко од уређене земље; друго, није у свим земљама тај модел на снази, постоје земље у којима сви запослени плаћају пуну или део чланарине, јер се поштује право појединаца да не желе да буду ни у једном синдикату било да немају поверења у своје синдикалне представнике, било из других разлога. По том моделу где чланарину плаћају сви, али само чланови синдиката одлучују и учествују у друштвеном договарању, чланарина нечланова се дели реципрочно репрезентативним синдикатима, те одлази у специјалне фондове којима транспарентно располажу синдикати (штрајкачки фонд, фонд солидарности и слично). Уместо тога синдикати су се определили за једну врсту подмићивања чланова по моделу којим се служи и власт. Има нас које су тиме увредили и потценили јер и своју вредност и значај синдиката ценимо далеко више од пола или целе плате.
Нетранспарентан рад
Испитивање мишљења чланова током распуста није било транспарентно. У дигиталном добу, у добу где синдикати имају тела или појединце задужене за статистику и аналитику синдикат није нашао за сходно да направи јединствен упитник којим би се о штрајку изјаснили чланови по регионима и школама, а чији би резултати били видљиви свима, те сумњамо у валидност тих резултата, јер тренутна ситуација указује да је већина школа у неком виду штрајка. У јавним наступима чак представници синдиката говоре да су добили и више него што су тражили због чега имамо сумње да је реч о раније припремљеним договорима.
Мораторијум штрајка?
Мораторијум штрајка (у основном значењу реч мораторијум се односи на одлагање новчаних потраживања) који нам је синдикат након сумњивог изјашњавања подметнуо као меру, не познаје законска регулатива нити је игде забележeно као облик синдикалне борбе. Откако је синдиката као друштвене тековине, да би до друштвеног договора дошло, увек се подразумева и извесна равнотежа силе: оне којом прети власт (претње инспекцијама, откази, смањење плате и др) и оне којом прете синдикати (углавном штрајк). Да би се таква равнотежа уопште успоставила, синдикати прво морају решити све законске регулативе, укључујући и своје интерне акте, који се односе на штрајк иначе ће нам увек бити потребни неки студентски протести да било шта постигнемо.
Први пут синдикати имају чланство које је спремно на штрајк, због далеко важнијих захтева који се тичу и нас и целог друштва, а синдикат, за који би реч која га дефинише требало да буде солидарност, остаје глув и за нас, а камоли за цело друштво. У нашој малој средини не само да нисмо имали подршку руководства УСПРС, него ни општинског синдиката, па ни свих колега у школи. Парадоксално, имали смо подршку дела колега који нису у синдикату, а део колега се искључио из синдиката. У другим школама имали смо подршку појединих колега, пребројивих на прсте једне руке. Како и да имамо кад нас је руководство синдиката позивало да радимо!
Због свега наведеног, део запослених у нашој школи је иступио из синдиката, један део се налази пред иступањем.
Да би спречили осипање чланства, сматрамо да синдикално руководство треба да стави тачку на повећања и ПКУ, констатујући да је Министарство просвете урадило што је требало да уради пре две године, а затим да се боримо за садашњост и будућност позивајући просветне раднике у нови штрајк као подршку студентским захтевима. Јер, свако од нас требало би да учи од оних које су некада и сами подучавали. Повећање које смо добили, заједно са обећаним повећањима ове године, за годину дана биће једнако мало као и децембарска плата у 2024. Смањење документације може да се уради само симболично да се примиримо, па бадава формирамо комисије. Да би се документација смањила претходно се морају ревидирати ЗОСОВ, закони о основном и средњем образовању и пратећи акти и правилницима који су нас оптеретили разноразним програмима, телима и тимовима, процедурама и другим поступцима који, ако поштујемо те законске акте, изискују силну документацију.
Повећање се истопи, папир све истрпи, шанса за праведније друштво проћерда, а образ оста укаљан. Пошто смо образ продали за 11% и 5+5, шта ћемо продати и кога изневерити следеће године у ово време када схватимо да повећање не решава проблеме образовања, а не буде више других протеста у чијој сенци правимо сумњиве договоре?!
Ако синдикално руководство није у стању да сагледа друштвени тренутак у коме се налазимо, треба сви да дају оставку. Нови синдикални представници и младе снаге морали би имати више слуха за друштво у целини и тренутак у којем делују, а први би им задатак требало да буде усклађивање своје методологије рада, техника придобијања чланства и интерних аката са временом у коме живе и раде.
Побуњени просветни радници ОШ „Свети Сава“ из Бачке Паланке који су били у обустави рада 20-25. 1. 2025. и онда клонули јер нас већина не подржава.