Imajući u vidu društvena kretanja i događanja u državi i postupke reprezentativnih sindikata, među kojima je i Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, čiji smo članovi, upućujemo protestno pismo sindikatu.
Predstavnici sindikata u medijima ne propuštaju da istaknu kako smo sloj društva koji među budžetskim korisnicima procentualno ima najviše visokoobrazovanih zaposlenih. Zato nas čudi da od tolikog broja pametnih i obrazovanih ljudi niko iz rukovodstva sindikata nije razmotrio širu sliku i uzeo u obzir trenutak u kome se pregovaralo, pri čemu mislimo na studentske proteste koji dobijaju karakter opštedruštvenih. Štaviše, studentski protesti su iskorišćeni da se dobije ono što nismo uspeli za sve godine ove vlasti, pa ni onda kad je vlast potpisala protokol. Obrazloženje da su sindikati podržali studentske proteste jednodnevnom obustavom rada u decembru ili je nerazumevanje društvenih kretanja ili vrhunski cinizam. Spadamo u red onih članova koje je zbog toga sram jer sindikati umesto da se založe da prosveta participira u društvu, svodi čitavu struku na socijalni sloj koji režim rešava po modelu: jedne kupi, druge ustraši, treće otpiši.
Ko i kako odlučuje kad je bezbedno?
Taj društveni trenutak samo Ministarstvo prosvete ocenilo je kao nebezbedno za boravak učenika u školama zbog čega su produžili raspust (Vojvodina), odnosno prevremeno ga započeli (uža Srbija). Nakon raspusta kada su se još više zahuktali protesti i izrazi nezadovoljstva celog društva, odjednom nije više nebezbedan, pa nas Ministarstvo poziva na prekid štrajka, što nas ne čudi. Iznenađuje nas što se tom licemerstvu priklonio i sindikat.
I dok je najkonkretniji uvid studenata da institucije ne rade svoj posao, a jedan od zahteva sindikata smena ministarke prosvete, sindikat je izabrao baš taj trenutak da veruje instituciji koja ih je mnogo puta izneverila, i da pregovaraju s ministrom čiju smo ostavku zahtevali.
Plata NIJE prioritet
Isto nerazumevanje za društvo u previranju, sindikati su pokazali time što u prvi plan stavljaju materijalni položaj prosvetnih radnika u trenutku kad se rešavaju ili bar ima izgleda da se reše sistemska pitanja, a za nas su takva pitanja: Zakon o štrajku, ZOSOV i drugi akti, odredbe o utvrđivanju i dokazivanju reprezentativnosti, udžbenički kartel i druga pitanja koja su od šireg interesa i koja obezbeđuju bolje uslove za kvalitetniji dalji rad sindikata kao faktora društvenog dogovaranja. U takva sistemska pitanja spadaju i statutarna rešenja sindikata kojima je odavno vreme da se menjaju ako neće da na koncu budu ispostava vlasti.
Odluke sindikata svode se na volju upravnih i izvršnih odbora
Iako upravo u radu sindikata postoje solidne mogućnosti za direktnu demokratiju preko osnovnih organizacija po školama i opštinama, rukovodstvo sindikata svodi odluke na upravne i izvršne odbore. Skupštine sindikata po školama više ni ne postoje, te tako predlog novog PKU uopšte nije prošao javnu raspravu po sindikalnim organizacijama škola. Praktično, članstvo nije imalo uvid u predložene izmene PKU.
Sindikalna borba „kupovinom“ članstva
Sindikat „kupuje“ članstvo insistiranjem na materijalnom položaju zaposlenih i novčanim povlasticima, svesni nepoverenja jednog broja zaposlenih u sindikate umesto da se zapitaju zašto velik broj zaposlenih nije ni u jednom sindikatu, i zašto ogromnu većinu članova ne zanima rad sindikata, pa se ne izjašnjavaju o ključnim problemima prosvete. Sindikalnu borbu time svode na kupi me-prodaj me tržišne zakonitosti.
Već dugo vremena, a zasigurno od tzv. Velikog štrajka sindikatu je prvi cilj da okupe što veći broj članova kao da će se samim tim popraviti položaj prosvete. Pri tome se često služe raznim nesindikalnim aktivnostima ili aktivnostima koje nemaju direktnu vezu sa položajem zaposlenih u prosveti i stanjem u obrazovanju: sistematski pregledi koje plaćamo članarinom i sopstvenim sredstvima, iako nam se istovremeno odvaja deo plate za zdravstveno osiguranje; povlastice pri prodaji robe na rate koje prodavci svakako daju; radničke igre, preventivna banjska lečenja i druge u ovom trenutku manje bitne stvari za položaj i status prosvete, baštinjene iz perioda samoupravnog socijalizma, kada su sindikati bili produžena ruka vlasti.
Pridobijanjem članova koji bi samo da imaju određene povlastice sindikat nas je doveo do toga da nam baš takvi članovi određuju smer rada sindikata, jer su to članovi koji ne izlaze iz zone komfora, i koji su o svim bitnim sindikalnim pitanjima ili suzdržani ili se ne izjašnjavaju što onda rukovodstvu služi za manipulaciju i izgovor – tobože, nemaju podršku u bazi da bi se izborili za izvorne sindikalne zahteve.
Sindikati novim PKU stvorili novu podelu u prosveti
Po novom PKU iznos jubilarnih nagrada i otpremnina za zaposlene koji nisu članovi sindikata umanjen je u odnosu na raniji PKU, iz čega proističe da se sindikati nisu izborili da članovi sindikata imaju novčane naknade veće nego u ranijem PKU, nego se izboriše da nečlanovi imaju manje, što nedvosmisleno upućuje na to da se radi o kazni za nečlanove, i to iz državne kase, a ne iz kase sindikata. Predstavnici sindikata su time ili naseli ili, još gore, sami inicirali novu podelu među zaposlenima dilom sa vlašću – u kasi će od te kazne ostati toliko da pokriju deo povećanja plata. Objašnjenje sindikata da je to model uređenih zapadnih zemalja nije razumno, ni u potpunosti tačno. Prvo, to nije praksa ni u svim uređenim zemljama, a mi smo daleko od uređene zemlje; drugo, nije u svim zemljama taj model na snazi, postoje zemlje u kojima svi zaposleni plaćaju punu ili deo članarine, jer se poštuje pravo pojedinaca da ne žele da budu ni u jednom sindikatu bilo da nemaju poverenja u svoje sindikalne predstavnike, bilo iz drugih razloga. Po tom modelu gde članarinu plaćaju svi, ali samo članovi sindikata odlučuju i učestvuju u društvenom dogovaranju, članarina nečlanova se deli recipročno reprezentativnim sindikatima, te odlazi u specijalne fondove kojima transparentno raspolažu sindikati (štrajkački fond, fond solidarnosti i slično). Umesto toga sindikati su se opredelili za jednu vrstu podmićivanja članova po modelu kojim se služi i vlast. Ima nas koje su time uvredili i potcenili jer i svoju vrednost i značaj sindikata cenimo daleko više od pola ili cele plate.
Netransparentan rad
Ispitivanje mišljenja članova tokom raspusta nije bilo transparentno. U digitalnom dobu, u dobu gde sindikati imaju tela ili pojedince zadužene za statistiku i analitiku sindikat nije našao za shodno da napravi jedinstven upitnik kojim bi se o štrajku izjasnili članovi po regionima i školama, a čiji bi rezultati bili vidljivi svima, te sumnjamo u validnost tih rezultata, jer trenutna situacija ukazuje da je većina škola u nekom vidu štrajka. U javnim nastupima čak predstavnici sindikata govore da su dobili i više nego što su tražili zbog čega imamo sumnje da je reč o ranije pripremljenim dogovorima.
Moratorijum štrajka?
Moratorijum štrajka (u osnovnom značenju reč moratorijum se odnosi na odlaganje novčanih potraživanja) koji nam je sindikat nakon sumnjivog izjašnjavanja podmetnuo kao meru, ne poznaje zakonska regulativa niti je igde zabeleženo kao oblik sindikalne borbe. Otkako je sindikata kao društvene tekovine, da bi do društvenog dogovora došlo, uvek se podrazumeva i izvesna ravnoteža sile: one kojom preti vlast (pretnje inspekcijama, otkazi, smanjenje plate i dr) i one kojom prete sindikati (uglavnom štrajk). Da bi se takva ravnoteža uopšte uspostavila, sindikati prvo moraju rešiti sve zakonske regulative, uključujući i svoje interne akte, koji se odnose na štrajk inače će nam uvek biti potrebni neki studentski protesti da bilo šta postignemo.
Prvi put sindikati imaju članstvo koje je spremno na štrajk, zbog daleko važnijih zahteva koji se tiču i nas i celog društva, a sindikat, za koji bi reč koja ga definiše trebalo da bude solidarnost, ostaje gluv i za nas, a kamoli za celo društvo. U našoj maloj sredini ne samo da nismo imali podršku rukovodstva USPRS, nego ni opštinskog sindikata, pa ni svih kolega u školi. Paradoksalno, imali smo podršku dela kolega koji nisu u sindikatu, a deo kolega se isključio iz sindikata. U drugim školama imali smo podršku pojedinih kolega, prebrojivih na prste jedne ruke. Kako i da imamo kad nas je rukovodstvo sindikata pozivalo da radimo!
Zbog svega navedenog, deo zaposlenih u našoj školi je istupio iz sindikata, jedan deo se nalazi pred istupanjem.
Da bi sprečili osipanje članstva, smatramo da sindikalno rukovodstvo treba da stavi tačku na povećanja i PKU, konstatujući da je Ministarstvo prosvete uradilo što je trebalo da uradi pre dve godine, a zatim da se borimo za sadašnjost i budućnost pozivajući prosvetne radnike u novi štrajk kao podršku studentskim zahtevima. Jer, svako od nas trebalo bi da uči od onih koje su nekada i sami podučavali. Povećanje koje smo dobili, zajedno sa obećanim povećanjima ove godine, za godinu dana biće jednako malo kao i decembarska plata u 2024. Smanjenje dokumentacije može da se uradi samo simbolično da se primirimo, pa badava formiramo komisije. Da bi se dokumentacija smanjila prethodno se moraju revidirati ZOSOV, zakoni o osnovnom i srednjem obrazovanju i prateći akti i pravilnicima koji su nas opteretili raznoraznim programima, telima i timovima, procedurama i drugim postupcima koji, ako poštujemo te zakonske akte, iziskuju silnu dokumentaciju.
Povećanje se istopi, papir sve istrpi, šansa za pravednije društvo proćerda, a obraz osta ukaljan. Pošto smo obraz prodali za 11% i 5+5, šta ćemo prodati i koga izneveriti sledeće godine u ovo vreme kada shvatimo da povećanje ne rešava probleme obrazovanja, a ne bude više drugih protesta u čijoj senci pravimo sumnjive dogovore?!
Ako sindikalno rukovodstvo nije u stanju da sagleda društveni trenutak u kome se nalazimo, treba svi da daju ostavku. Novi sindikalni predstavnici i mlade snage morali bi imati više sluha za društvo u celini i trenutak u kojem deluju, a prvi bi im zadatak trebalo da bude usklađivanje svoje metodologije rada, tehnika pridobijanja članstva i internih akata sa vremenom u kome žive i rade.
Pobunjeni prosvetni radnici OŠ „Sveti Sava“ iz Bačke Palanke koji su bili u obustavi rada 20-25. 1. 2025. i onda klonuli jer nas većina ne podržava.