Beograd, 2030. godina
U konferencijskoj sali Ministarstva prosvete, u tišini je sedelo nekoliko savetnika i inspektora. U čelu stola je sedela novopostavljena ministarka Marija. Zgledali su se, slegali ramenima, prevrtali papire koji su bili ispred svakog od njih. Ispred sale su ih čekali novinari, i trebalo je da se dogovore kako da izađu pred njih.
„Kud je obećao baš 2030?!“ uzdahnula je Marija. „Bar još neku godinu da je ostavio, zaboravilo bi se. Ovako sad ja treba da vadim vruće kestenje, a nema dva meseca da sam došla na ovo mesto! Šta ja znam o ovome?!“
„Šta je – tu je! Nemamo ništa od jadikovanja. Od njega se promenilo još tri ministra, i svi su ponavljali isto, obećavali postepeno sve bolje rezultate, i konačni skok 2030, eto zalomilo se nama da objasnimo ovu katastrofu!“ reče inspektor Milutin.
„Ali, baš poslednji da budemo! Pa, zaista nema smisla! Nismo valjda gori od svih ovih zemalja!“ Savetnica Ivona je gledala dugačku listu zemalja, i nije mogla da veruje da je Srbija iza svih njih. „Iz godine u godinu padamo sve niže! Rekli su iz Saveta da ćemo morati da pišemo posebne molbe ako hoćemo da nastavimo sa testiranjem, jer smo već decenijama pri dnu, i kvarimo opštu sliku, a ove godine imamo deset procenata gori rezultat od prvog iznad nas. To nije malo! Prošle godine smo bili pretposlednji, ali ove…“
„Ma, jasno je meni sve! Nastavnici ne rade svoj posao, ne prezentuju gradivo kako treba, nije to neka mudrost!“ reče Marija i duboko uzdahnu. „I moja deca idu u školu, nema šta da se priča!“
„Samo polako!“ reče inspektorka Sonja. „Na sva zvona je od 2020. objavljivano da su krenule obuke nastavnika, u evro su navodili koliko je Evropa izdvojila i koliko je uloženo, nastavnici su odslušali sve što je trebalo odslušati, položili testove i dobili licence za rad po promenjenoj metodologiji, šta ćemo reći kad nas pitaju o tome?“
„Uh… Ne znam ništa šta ćemo reći!“ Marija se uhvati za glavu.
„Ne možemo baš sve da svalimo na nastavnike. Naravno, reći ćemo da ne rade kako treba, ali to treba mudro izneti, nekako se ograditi…“ reče Sonja.
„Možda da se prvo ogradimo od izjava ministra koji je dao ostavku još pre deset godina?“ predloži inspektor Jovan. „Da udarimo na to da njegove izjave i prognoze nisu danas validne!“
„To svakako!“ reče Ivona. „I treba da se ogradimo ne samo od njega, nego i od ovih koji su otišli u međuvremenu! Ali, nije dovoljno. Ipak imamo najgori rezultat do sada, mora nešto ubedljivije!“
„Šta mislite da osporimo validnost tog testa uopšte? Da postavimo pitanje ko smišlja ta pitanja, i da li je neko proverio taj test, koliko je u skladu sa stanjem u praksi?“ reče Milutin.
„To ti nije loše. Da kažemo, na primer, eto prošle godine je Finska bila prva, sad je peta, to pokazuje da rezultati i nisu baš pouzdani! Ne može za godinu dana da se padne toliko, a ništa nisu menjali u školstvu, koliko ja znam…“ doseti se Marija.
„Tako je. I to što mi stalno padamo niže i niže, a naši ljudi kad odu u svet…“ pokuša Sonja da je dopuni, ali je Jovan prekide.
„Molim te, nemoj o tome da su naši najbolji, to je otrcana fraza još iz Titovog vremena, tu će te novinari saseći odmah. To više niko ne pije. Daj nešto jače.“
„Ali, jeste tako, naši su najbolji gde god da se pojave, a mi poslednji na testiranju!“ ljutila se Sonja.
„Ma, pusti to, koji naši? ’Ajde, koga ti znaš da je najbolji? Otišle stotine hiljada, i onda izvuku jednog najboljeg i to je sad vau! Daj, nešto konkretno, to neće proći kod novinara!“ reče Jovan. „Mislim da je dobro to što smo rekli, da se ogradimo od izjava prethodnih ministara, da kažemo da i sam test nije pouzdan, onda da ocrnimo nastavnike, time ćemo pridobiti roditelje, jer onda deca nisu kriva, i to je to!“
„Možda nije loše da baš istaknemo da smo obezbedili fondove, da su bile obuke, da su ih držali eminentni stručnjaci, ali da nastavnici nisu to primenjivali u praksi!“ reče Milutin.
„To je sve super, a onda će te pitati što nismo kontrolisali kako se naučeno primenjuje, što nisu bile inspekcije časova, a ne samo administracije!“ reče Marija. „Možda je bolje da izvučemo i statistiku da najgori đaci upisuju učiteljski fakultet, pa da ih i tu oblatimo, da kažemo da nemamo kadar sa kojim može da se nešto postigne, eto mi ulažemo ali džabe?“ reče Marija.
„Nemojte toliko daleko da idete, onda će da Vas pitaju čemu onda škola služi, razumete?“ reče Ivona.
„Pa, možemo da obećamo otpuštanja, naravno, od toga neće biti ništa, nego samo sad za ovaj nalet, da kažemo da će nastavnici biti oštro kažnjeni jer ne rade svoj posao?“ reče Marija.
„To nije loše, i obećamo tako neke kule i gradove, bolje uslove rada u prosveti, veće plate bla-bla, čime će se, kao, privući mladi i ambiciozni ljudi, možeš misliti, neka takva priča?“ uključi se savetnica Radmila.
„Odlično. Dakle, hoćemo li krenuti od osporavanja testa?“ upita Marija.
„Da, odmah da krenemo žestoko. Evo, ja sam izvukla nekoliko najglupljih pitanja sa ovog poslednjeg, i da onako sa ciničnim osmehom pročitamo to pitanje, u stvari možda je bolje da istrgnemo iz konteksta ponuđene odgovore i da kažemo ’Eto, o takvim primerima se radi, i jasno je da od toga ne može da se očekuje pouzdan rezultat’!“ reče Ivona.
„Dobro, znači, prvo ide priča da je test nepouzdan, pritom, mi još uvek nismo članica Evropske unije, to nije primenjivo na našu decu, i daje izvrnute rezultate. Onda idemo na ranije ministre koji su davali izjave bez razmišljanja, jer da su valjali i dalje bi bili na tom mestu, onda ide napad na nastavnike, loši kadrovi u startu, ne rade dobro, onda pomenemo kako smo mi uradili sve što smo mogli, onda pretnja otpuštanjem, imamo li još nešto?“ upita Marija.
Pravila je kratke teze na papiru.
„Možda da obećamo da naša deca više na taj test neće izlaziti, da ćemo imati validan, proveren i pouzdan lokalni test, prilagođen ovdašnjim prilikama i govornom području, kulturi i tako to?“ predloži Ivona.
„Odlično!“ Marija dopisa i ovu tezu. „Idemo. Šta nam Bog da.“ Nakon što je duboko uzdahnula, ustade i krete prema vratima. Ostali pođoše za njom. Čim su otvorili vrata, krenuli su da sevaju blicevi, čuo se žagor među novinarima, Marija se u glavi preslišavala šta sve ima da im kaže.
Autor: Maja Bugarčić