Можда се свака мајка тако осећа. Кад си одједном само то МАЈКА – или кад је та улога мајке толико велика да иступа испред свега што си икад била. Само што немаш довољно ни времена ни енергије да то спознаш, а камоли анализираш. Једноставно јеси нешто, а себе не препознајеш.
– Али ти се ниси нимало променила, схваташ? Ја још не знам да л’ си ми рекла да нешто не можеш што си пре могла, и то само зато што имаш децу.
– Можда је ту проблем? Можда је требало да се променим. Или сам се променила, али се толико трудим да се то не види, не знам.
– У чему је проблем? Добро си, зар не?
Погледала сам је у очи и тек онда схватила да пијемо пиво и слушамо „Разболе се лисица“. Моја другарица и ја што се месецима договарамо да попијемо кафу и месецима одлажемо до изнемоглости и – чувеног „а да ипак дођеш код мене, имам и пиво?“
Данима сам се осећала исцрпљено. Мислила сам: промена времена, деца су болесна, па нисмо често напољу, бринем се због температуре, нисам завршила неке репортаже, треба да средим мастер рад, не спавам, не једем баш здраво.
Али не.
Разболе се лисица.
Окупирали су ми кућу, главу и срце. Деца и дечје песмице.
Какво је то испирање мозга! Професионално! Не приметиш, а тек переш судове и певушиш „Таши таши танана“ у четири варијанте. Или звиждућеш „Ишли смо у Африку“ док се тушираш. Све је наизглед добро, а ти се претвараш у родитељског зомбија.
И онда, случајно, негде, у пролазу док једном детету намешташ капу, а другом шал, вадиш новчаник да платиш млеко и јогурт, чујеш: „Испод свих тих застава што вијоре свуд око нас, не постоји мјестооооо“.
Гдје могла би стати.
Високо дигнути руке.
И пјевати нашу пјесму.
И онда се сетиш како је „Шал“ одувек био песма слободе, начин да се осећаш добро и своје. Запиташ се, ако је тако дуго ниси чула: јеси ли и даље своја?
И шта то „своја“ уопште значи? Можда је требало да се променим. Или сам се променила, али се толико трудим да се то не види да ме исцрпљује. Можда би требало да удахнем дубоко, да променим перспективу некако. Али не знам одакле да почнем, па зовем другарицу да сврати, можда две главе мисле боље, можда она која нема децу види јасније него ја. Добијем само још једну дозу запитаности, јер ме својим нежним гуркањем и „ма ‘ајде нимало се ниси променила“ гурне још јаче у то нешто, где сам ето и споља иста као што сам била, а ја знам да то нисам.
Неке жене кажу да се те прве године мајчинства напросто забораве. Да временом испари конфузија и сви они осећаји недовољности. Да се временом негде изгуби онај позив у помоћ: зашто нам не дате упутство, зар не видите да немамо појма шта се дешава? Као да шкљоцне механизам и та нова улога мајке коначно налегне и уклопи се у велики систем онога што зовемо „ја сам своја“.
И да после тога једноставно ништа више није исто.
И да после тога једноставно настављамо даље. Нови, као нека побољшана ажурирана верзија себе.
– Мама, мама, ајајаја, ајаја, разболе се лисица, суши се к’о г’ааана! – њене окице се цакле док певуши, а његова уста се развуку до рупица на образима кад чује песмицу.
И ето га. Велико откровење: то је њихова химна слободе.
Узмем шал од свиле и огрнем лисицу.
Шта ћу, разболе се лисица.
Шкљоц.
