ПОКЛАЊАМО васпитачима: ТРИ примерка књиге “Ефикасна комуникација у вртићу”

6 маја, 2020

Невена Ловринчевић, клинички психолог, аутор бројних семинара за васпитаче, неколико приручника за родитеље, објавила је недавно у сарадњи са Креативним центром приручник за васпитаче под називом “Ефикасна комуникација у вртићу”. У овој књизи она одговара управо на она питања која јој васпитачи на семинарима најчешће постављају (књигу можете прелистати ОВДЕ). Сада, када је у вртићима на тесту много тога – издржљивост, стрпљење, дисциплина, па и здравље, оваква књига може и те како користити васпитачима, како би превазишли кризни период. Зато нам је Креативни центар уступио три примерка које ћемо поклонити васпитачима. Да бисте освојили свој примерак, потребно је да сутра, 7.5. тачно у подне, пошаљете мејл на office@zelenaucionica.com. Прва три васпитача који пошаљу мејл са својим подацима наградићемо по једним примерком приручника. Мејлове који стигну пре 12 нећемо узети у обзир.

С обзиром на то да приручник (о ком смо с аутором већ разговарали) одговара на нека питања која се тичу свакодневних изазова с којима се суочавају васпитачи, замолили смо Невену Ловринчевић да нам помогне да решимо неке недоумице везане управо за овај период привикавања на нове околности.

Један од страхова који ових дана осећа сваки васпитач сигурно се тиче питања – да ли ће успети да заштити себе и децу? Како се изборити са осећајем одговорности који носи полазак у вртиће?

– Мој одговор на то питање је исти као и у многим другим сличним ситуацијама: то нико не зна, али нико и не очекује да заштита буде сигурна и потпуна. Највише што свако може да уради у оваквој ситуацији јесте да уради најбоље што може: да се придржава у мери у којој је то могуће савета о заштити. Стопостотне гаранције о заштити нити има нити је ико може тражити.

Васпитачи се питају и како савладати страх и како да их он не блокира у свакодневном раду?

Страх је потпуно нормална реакција у ситуацији у којој смо. Поготово у почетку, када вртићи крену с радом, може бити стрепње и страха. У тој ситуацији може бити веома корисно ако се темељно упознамо са практичним процедурама које су прописане и ако их се чврсто придржавамо. Треба размењивати и искуства са колегама и потражити подршку и од руководећих структура, ако је потребно. Али структурисано време и процедуре олакшаће адаптацију на нове услове рада. Тек ако страх добија блокирајући и преплављујући карактер, услед кога нисмо у стању да функционишемо, треба потражити стручну помоћ.

Како децу брзо, ефикасно прилагодити на “нова” правила и начин игре са вршњацима а да нико не наруши ту чувену дистанцу од два метра?

Прво, не треба имати очекивања о “брзом и ефикасном” прилагођавању. Ситуација у којој се налазимо је таква да је у новијој историји није било. Сасвим је нормално да се сви сегменти друштвеног и личног функционисања прилагођавају. Али темпом који не мора бити “брз и ефикасан” већ најбољи који је под одређеним околностима могућ. Не треба имати превелика очекивања од себе у том смислу. Акценат треба ставити, као што је и у упутствима министарства и дато, на заоштренији приступ у одржавању хигијене.

Дакле, чешће и темељније прање руку (на пример, темељније, дуже прање руку се може извести и уз игру: да се руке перу и да се у исто време пева прва строфа песмице Данас нам је диван дан… и да се руке перу све време док се прва строфа не заврши). Што се тиче социјалне дистанце нико, сигурна сам не очекује, да деца држе дистанце на исти начин као одрасле особе. Да ће да се затрче једни према другима? Сигурно хоће. И ту не треба реаговати уплашено и нервозно. Приликом седења за столовима најбоље је столице разместити на потребну удаљеност. Током игре треба бирати игре у којима је логично у игри да деца нису јако близу једни другима. Будите маштовити и консултујте се са колегама: које би то игре могле бити.

Али потпуну заштиту у смислу држања дистанце од два метра све време сигурно неће бити могуће спроводити. И не треба се тим аспектом оптерећивати. Усмерите се на оно што можете да контролишете: пажљиво одржавање хигијене, помно праћење здравственог стања деце, у смислу ако неко дете делује болесно треба га одмах изоловати и позвати родитеље.

Како да се постави васпитач ако родитељ не поштује прописе?

Ово уопште није отворено за тумачења и дискусије. Ни за милиметар не попуштајте. Правила нисте поставили ви, већ у веома озбиљној ситуацији надлежно Министарство и ваша установа и тачка. Немојте се објашњавати, правдати, молити… НИШТА од тога. Немојте трошити своју енергију на то. Потребно је да родитељи пре доласка буду тачно упознати са две ствари:

1. шта су они обавезни да ураде и

2. како изгледају нова правила која спроводите у вртићу.

Било каква изузећа од тога са њихове стране су неприхватљива. Ако се са било чим не слажу или би да полемишу, не упуштајте се у то, реците да су правила јасна и да важе за све а да се за додатна објашњења обрате руководоству вртића. Правила су тачно таква каква су и тачка.

Шта радити да се деци олакша овај период када ће имати многа ограничења?

Свака криза је уједно и шанса за развој (мада нам не изгледа увек тако). Пронађите игре са децом које ће бити што више прилагођене ситуацији, разговарајте са децом о осећањима, о томе како они виде ту ситуацију у којој смо, не представљајући је трагично. Јер и у животу нам је тако: некада нам је лепо, некада имамо тешкоће, али све је то потпуно нормално. И те тешкоће ће једног дана бити иза нас, а ми ћемо се осећати јаче јер смо их превазишли.

Како победити бригу за сопствено здравље с обзиром на повратак у колективе?

Као што сам већ рекла – страхови су нормални у овој ситуацији. Како су се навикли на нове услове и временом оснажили здравствени радници, припадници војске и полиције, али и касири у продавницама, чистачи, возачи… тако ће се и васпитачи временом прилагодити новим условима живота и некој нашој новој нормалности. Човек има велику моћ прилагођавања различитим, па и драстичним променама које му се дешавају. Први корак у адаптацији је прихватање реалности таквом каква је. Не да покушавамо да реалност прилагодимо себи, јер то нећемо моћи, али да себе и своје понашање прилагодимо на начин да бринемо о себи и онима око себе, то можемо.

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама