У априлу 2024. године Пољска је донела одлуку која је одјекнула – драстично мењање правила о домаћим задацима у основним школама. Као неко ко већ годинама прати образовне реформе и ради са родитељима и наставницима, морам рећи да ме је ова вест и обрадовала и навела на озбиљно размишљање о стању нашег образовног система.
Шта се тачно променило у Пољској?
Министарка образовања Барбара Новацка је увела нова правила која су јасна и конкретна. За ученике од првог до трећег разреда, наставници више не смеју да задају обавезне домаће задатке. Потпуно укидање. За старије ученике, од четвртог до осмог разреда, ситуација је другачија али једнако револуционарна – домаћи задаци постају опциони. То значи да ученици могу да их раде, али њихово неизвршавање не утиче на оцене и не може бити разлог за дисциплинске мере.
Ово је кључна дистинкција коју многи пропуштају у дебатама: Пољска није забранила домаће задатке, бар не након 3. разреда. Она их је само учинила необавезним. Наставници и даље могу да их задају, деца и даље могу да их раде ако желе или ако родитељи сматрају да им то користи. Променила се само природа обавезе и казне.
Министарка Новацка је објаснила да је циљ реформе био да се деци да „више времена да учврсте знање, припреме се за тестове, читају књиге и, што је важније, да се баве својим хобијима и одмарају.“ Један од кључних разлога била је и једнакост – немају сви родитељи компетенције или време да помажу деци са сложеним задацима из математике, језика или природних наука, што аутоматски ставља неку децу у подређен положај.
Зашто је ова мера толико важна?
Овде долазимо до сржи проблема који постоји и у Пољској и код нас. Током година бављења образовањем разговарала сам са безброј родитеља који породичне вечери описују као праве мале ратове. Мајка која ради две смене покушава у десет увече да објасни детету разломке. Отац који није завршио гимназију осећа се неадекватно јер не може да помогне са граматиком. Дете плаче јер не разуме задатак, а сутра мора да га преда.
И шта се дешава? Дете добија лошу оцену. Не зато што није способно. Не зато што није жељно да учи. Него зато што систем претпоставља да свако дете има код куће приватног учитеља у лику родитеља.
То није образовање – то је системско репродуковање друштвених неједнакости.
Како то изгледа у Србији?
Наш систем је, речено без улепшавања, заглављен у парадигми 20. века. Домаћи задаци су обавезни за све разреде основне школе. Њихово редовно извршавање утиче директно на закључну оцену из предмета. Неизвршавање може резултирати дисциплинским мерама – укори, позиви родитеља, разговори са педагогом.
Обим домаћих задатака варира зависно од наставника и школе, али није ретка ситуација да деца четвртог или петог разреда проводе два до три сата дневно радећи домаће. Саберите то са шест часова наставе и добијате дете које ради као одрастао човек – само без плате и са већим притиском.
И овде долазим до онога што ме највише забрињава: ми у Србији ни не преиспитујемо ову праксу. Прихватамо је као датост, као нешто што „мора тако да буде јер је одувек било.“ Колико пута сам чула „Па ми смо тако учили и ништа нам није било“? Превише пута. А да ли је заиста све било у реду? Да ли смо заборавили ноћи проведене у сузама над хемијом или страх од наставнице која није хтела да чује да ниси имао помоћ код куће?
Реакције на пољску реформу: подељено јавно мњење
Искреност налаже да споменем да пољска јавност није једногласно подржала ову меру. Анкета из фебруара 2024. показала је да 51% Пољака сматра укидање домаћих задатака лошом идејом, док их 44% подржава. Ученици су, очекивано, претежно одушевљени. Наставници и родитељи су подељени.
Али хајде да се запитамо шта стоји иза тог противљења. Често је то страх од промене, осећај да ће се деца „улењити“ ако немају обавезе код куће, бојазан да ће се знање изгубити. Све то су легитимне бриге, али оне не узимају у обзир једну кључну ствар: ако дете не може да научи нешто током шест часова у школи, уз стручно вођење наставника, како ће научити код куће, само, често без помоћи?
Овде долазимо до незгодног питања које многи не желе да поставе: да ли домаћи задаци прикривају лош квалитет наставе? Да ли наставници пребацују свој посао на родитеље? Не кажем да је тако у свим случајевима, али у некима – дефинитивно јесте.
Шта каже научна литература?
Као неко ко прати истраживања у области образовања, могу вам рећи да докази о ефикасности домаћих задатака, посебно у млађим разредима, нису тако јасни како многи мисле. Фински систем, који се редовно налази међу најбољима на ПИСА тестирањима, минимизује домаће задатке. Студије показују да у млађим разредима домаћи задаци имају минималан или никакав утицај на академски успех, али значајан негативан утицај на ментално здравље и однос према учењу.
Скандинавске земље генрално, оне које су далеко испред Србије, имају много блажи приступ него ми на Балкану. Можда је време да престанемо да игноришемо ове сигнале.
Лекције за Србију: шта можемо да урадимо?
Прво, морамо разликовати узрасте. Деца у првом, другом, трећем разреду можда не би требало да имају домаће задатке, или они би требало да буду симболични – процитај причу, нацртај нешто што ти се допало данас. Ова деца треба да се играју, да развијају социјалне вештине, да изграде љубав према учењу. Умор и фрустрација које домаћи задаци изазивају у овом узрасту могу створити доживотни отпор према школи.
Друго, ако већ инсистирамо на домаћим задацима за старије разреде, они морају бити промишљени и смислени. Не решавање педесет истих задатака механички. Домаћи задатак треба да буде прилика да дете примени знање, да размисли креативно, да истражи. Квалитет уместо квантитета.
Треће, морамо признати реалност различитих породичних околности. Можда опциони домаћи задаци, као у Пољској, нису лоша идеја. Можда би „пројекти“ које деца раде у школи били ефикаснији од задатака који се раде код куће. Можда би продужени боравак са менторском подршком био решење.
Храброст за промену
Пољска реформа ће вероватно требати прилагођавања током година. Видећемо да ли ће резултати бити позитивни или ће бити потребне корекције. Али сама чињеница да су поставили питање и имали храброст да изазову статус qуо је нешто што очајнички недостаје српском образовању.
Ми живимо у систему где сви знају да нешто не функционише – наставници се жале на преоптерећеност, родитељи на стрес, деца су несрећна – али нико нема политичку вољу или храброст да покрене стварну реформу. Лакше је наставити по старом.
Видела сам сувише деце која су почела да мрзе школу не зато што не воле да уче, него зато што је систем учинио учење мучењем.Видела сам родитеље очајне јер не знају како да помогну свом детету. Видела сам наставнике који су сами фрустрирани системом у којем морају да функционишу.
Не тврдим да треба сутра да копирамо пољски модел. Свака земља има своје специфичности, свој контекст, своју културу. Али тврдим да морамо да покренемо искрену, отворену, стручну расправу о сврси домаћих задатака у српском образовању.
Морамо да укључимо наставнике, родитеље, педагоге, психологе, али и саму децу. Када смо последњи пут питали ученике седмог разреда шта они мисле о систему? Њихов глас је легитиман и важан.
Образовање није непромењива догма. То је жив систем који мора да се прилагођава потребама деце и времена у којем живимо.