U aprilu 2024. godine Poljska je donela odluku koja je odjeknula – drastično menjanje pravila o domaćim zadacima u osnovnim školama. Kao neko ko već godinama prati obrazovne reforme i radi sa roditeljima i nastavnicima, moram reći da me je ova vest i obradovala i navela na ozbiljno razmišljanje o stanju našeg obrazovnog sistema.
Šta se tačno promenilo u Poljskoj?
Ministarka obrazovanja Barbara Novacka je uvela nova pravila koja su jasna i konkretna. Za učenike od prvog do trećeg razreda, nastavnici više ne smeju da zadaju obavezne domaće zadatke. Potpuno ukidanje. Za starije učenike, od četvrtog do osmog razreda, situacija je drugačija ali jednako revolucionarna – domaći zadaci postaju opcioni. To znači da učenici mogu da ih rade, ali njihovo neizvršavanje ne utiče na ocene i ne može biti razlog za disciplinske mere.
Ovo je ključna distinkcija koju mnogi propuštaju u debatama: Poljska nije zabranila domaće zadatke, bar ne nakon 3. razreda. Ona ih je samo učinila neobaveznim. Nastavnici i dalje mogu da ih zadaju, deca i dalje mogu da ih rade ako žele ili ako roditelji smatraju da im to koristi. Promenila se samo priroda obaveze i kazne.
Ministarka Novacka je objasnila da je cilj reforme bio da se deci da „više vremena da učvrste znanje, pripreme se za testove, čitaju knjige i, što je važnije, da se bave svojim hobijima i odmaraju.“ Jedan od ključnih razloga bila je i jednakost – nemaju svi roditelji kompetencije ili vreme da pomažu deci sa složenim zadacima iz matematike, jezika ili prirodnih nauka, što automatski stavlja neku decu u podređen položaj.
Zašto je ova mera toliko važna?
Ovde dolazimo do srži problema koji postoji i u Poljskoj i kod nas. Tokom godina bavljenja obrazovanjem razgovarala sam sa bezbroj roditelja koji porodične večeri opisuju kao prave male ratove. Majka koja radi dve smene pokušava u deset uveče da objasni detetu razlomke. Otac koji nije završio gimnaziju oseća se neadekvatno jer ne može da pomogne sa gramatikom. Dete plače jer ne razume zadatak, a sutra mora da ga preda.
I šta se dešava? Dete dobija lošu ocenu. Ne zato što nije sposobno. Ne zato što nije željno da uči. Nego zato što sistem pretpostavlja da svako dete ima kod kuće privatnog učitelja u liku roditelja.
To nije obrazovanje – to je sistemsko reprodukovanje društvenih nejednakosti.
Kako to izgleda u Srbiji?
Naš sistem je, rečeno bez ulepšavanja, zaglavljen u paradigmi 20. veka. Domaći zadaci su obavezni za sve razrede osnovne škole. Njihovo redovno izvršavanje utiče direktno na zaključnu ocenu iz predmeta. Neizvršavanje može rezultirati disciplinskim merama – ukori, pozivi roditelja, razgovori sa pedagogom.
Obim domaćih zadataka varira zavisno od nastavnika i škole, ali nije retka situacija da deca četvrtog ili petog razreda provode dva do tri sata dnevno radeći domaće. Saberite to sa šest časova nastave i dobijate dete koje radi kao odrastao čovek – samo bez plate i sa većim pritiskom.
I ovde dolazim do onoga što me najviše zabrinjava: mi u Srbiji ni ne preispitujemo ovu praksu. Prihvatamo je kao datost, kao nešto što „mora tako da bude jer je oduvek bilo.“ Koliko puta sam čula „Pa mi smo tako učili i ništa nam nije bilo“? Previše puta. A da li je zaista sve bilo u redu? Da li smo zaboravili noći provedene u suzama nad hemijom ili strah od nastavnice koja nije htela da čuje da nisi imao pomoć kod kuće?
Reakcije na poljsku reformu: podeljeno javno mnjenje
Iskrenost nalaže da spomenem da poljska javnost nije jednoglasno podržala ovu meru. Anketa iz februara 2024. pokazala je da 51% Poljaka smatra ukidanje domaćih zadataka lošom idejom, dok ih 44% podržava. Učenici su, očekivano, pretežno oduševljeni. Nastavnici i roditelji su podeljeni.
Ali hajde da se zapitamo šta stoji iza tog protivljenja. Često je to strah od promene, osećaj da će se deca „ulenjiti“ ako nemaju obaveze kod kuće, bojazan da će se znanje izgubiti. Sve to su legitimne brige, ali one ne uzimaju u obzir jednu ključnu stvar: ako dete ne može da nauči nešto tokom šest časova u školi, uz stručno vođenje nastavnika, kako će naučiti kod kuće, samo, često bez pomoći?
Ovde dolazimo do nezgodnog pitanja koje mnogi ne žele da postave: da li domaći zadaci prikrivaju loš kvalitet nastave? Da li nastavnici prebacuju svoj posao na roditelje? Ne kažem da je tako u svim slučajevima, ali u nekima – definitivno jeste.
Šta kaže naučna literatura?
Kao neko ko prati istraživanja u oblasti obrazovanja, mogu vam reći da dokazi o efikasnosti domaćih zadataka, posebno u mlađim razredima, nisu tako jasni kako mnogi misle. Finski sistem, koji se redovno nalazi među najboljima na PISA testiranjima, minimizuje domaće zadatke. Studije pokazuju da u mlađim razredima domaći zadaci imaju minimalan ili nikakav uticaj na akademski uspeh, ali značajan negativan uticaj na mentalno zdravlje i odnos prema učenju.
Skandinavske zemlje genralno, one koje su daleko ispred Srbije, imaju mnogo blaži pristup nego mi na Balkanu. Možda je vreme da prestanemo da ignorišemo ove signale.
Lekcije za Srbiju: šta možemo da uradimo?
Prvo, moramo razlikovati uzraste. Deca u prvom, drugom, trećem razredu možda ne bi trebalo da imaju domaće zadatke, ili oni bi trebalo da budu simbolični – procitaj priču, nacrtaj nešto što ti se dopalo danas. Ova deca treba da se igraju, da razvijaju socijalne veštine, da izgrade ljubav prema učenju. Umor i frustracija koje domaći zadaci izazivaju u ovom uzrastu mogu stvoriti doživotni otpor prema školi.
Drugo, ako već insistiramo na domaćim zadacima za starije razrede, oni moraju biti promišljeni i smisleni. Ne rešavanje pedeset istih zadataka mehanički. Domaći zadatak treba da bude prilika da dete primeni znanje, da razmisli kreativno, da istraži. Kvalitet umesto kvantiteta.
Treće, moramo priznati realnost različitih porodičnih okolnosti. Možda opcioni domaći zadaci, kao u Poljskoj, nisu loša ideja. Možda bi „projekti“ koje deca rade u školi bili efikasniji od zadataka koji se rade kod kuće. Možda bi produženi boravak sa mentorskom podrškom bio rešenje.
Hrabrost za promenu
Poljska reforma će verovatno trebati prilagođavanja tokom godina. Videćemo da li će rezultati biti pozitivni ili će biti potrebne korekcije. Ali sama činjenica da su postavili pitanje i imali hrabrost da izazovu status quo je nešto što očajnički nedostaje srpskom obrazovanju.
Mi živimo u sistemu gde svi znaju da nešto ne funkcioniše – nastavnici se žale na preopterećenost, roditelji na stres, deca su nesrećna – ali niko nema političku volju ili hrabrost da pokrene stvarnu reformu. Lakše je nastaviti po starom.
Videla sam suviše dece koja su počela da mrze školu ne zato što ne vole da uče, nego zato što je sistem učinio učenje mučenjem.Videla sam roditelje očajne jer ne znaju kako da pomognu svom detetu. Videla sam nastavnike koji su sami frustrirani sistemom u kojem moraju da funkcionišu.
Ne tvrdim da treba sutra da kopiramo poljski model. Svaka zemlja ima svoje specifičnosti, svoj kontekst, svoju kulturu. Ali tvrdim da moramo da pokrenemo iskrenu, otvorenu, stručnu raspravu o svrsi domaćih zadataka u srpskom obrazovanju.
Moramo da uključimo nastavnike, roditelje, pedagoge, psihologe, ali i samu decu. Kada smo poslednji put pitali učenike sedmog razreda šta oni misle o sistemu? Njihov glas je legitiman i važan.
Obrazovanje nije nepromenjiva dogma. To je živ sistem koji mora da se prilagođava potrebama dece i vremena u kojem živimo.