Увек ми се то дешава у тишини ноћи. Када се све коначно смири, сви утону у сан, а ја, уморна и исцрпљена, устајем да још једном проверим да ли си покривена, пре него што заспим. Склоним ти косу с лица, извучем покривач у који си се запетљала, пољубим тај мекани, нежни, најслађи образ… а онда ме погоди као гром из ведра неба. Снагом која одузима дах.
Боже драги, колико сам само срећна.
Живот је могао да ми оде у милион другачијих праваца. А уместо свега тога, ето ме овде, поред тебе. Ти си моје савршенство. Све што има везе с тобом је баш онако како би требало да буде и много више него што сам икад мислила да ћу имати.
Али ја, понекад, то заборавим.
Понекад, кад јутро дође, заборавим. Чујем твоја мала стопала како табанају ка мојој соби и тај слатки гласић како ми говори: „Мама, дан је, устани!”
Насмешим се, али ме одмах затим окупирају мисли – шта ћу спремити за доручак? нисам опрала судове од синоћ. да ли смо платили рачуне? А онда се ти попнеш на кревет и спустиш ту малену главу на моје груди. И сетим се. Сетим се колико сам срећна што пред собом имам још један дан с тобом.
Понекад, за доручком, заборавим. Млатараш ногицама које са столице још ни изблиза не могу да дохвате под, причајући ми неку неповезану причу, комбинацију нечег што си сањала, што се десило у вртићу и што си гледала у Патролним шапама.
Док ти причаш, ја пакујем ствари за вртић и школу трудећи се да ништа не заборавим. А онда ми приђеш, узмеш ме за руку и кажеш: „Мама, је л да да је то смешно?”, а твој крезави осмех бљесне као само сунце и очи засијају јаче од било ког злата. И поново се сетим – колико сам само срећна што сваког дана слушам твоје луцкасте приче.
Понекад, кад смо напољу, заборавим. Прескачеш замишљене препреке, скупљаш необично камење, а у мојој глави се опет врте све оне ствари које треба обавити а које чекају на мене. Али, онда, ти кажеш: „Мама, хајде ја ћу бити Елза, ти буди Ана, и сад се клизамо. Али мама, са гласовима! Онако имитирај!” И тад се сетим – колико сам срећна што гледам ту твоју машту како цвета и улепшава нам животе.
Увече, кад дође време за спавање, заборавим. Зуби су опрани, прича прочитана, ушушкана си и коначно имам пар сати мира и тишине за себе. А онда се твоје очи напуне сузама и кажеш: „Мама… Другарица ме је данас растужила.” И онда се сетим.
Толико сам срећна што сам ја та особа којој верујеш и којој долазиш кад ти треба утеха.
Понекад, ноћу, заборавим. Само што ме је ухватио први сан, чујем твој преплашени глас: „Мама, мама, мама, сањала сам!” Трчим у твоју собу и знам да нас чека дуга ноћ. А онда ме замолиш да останем поред тебе и да те чешкам. И сетим се – колико сам срећна што имам ту моћ да учиним да се ти осећаш сигурно.
Није тако тешко сетити се колико си заправо срећан.
Сећам се да сам се као мала претварала да су ми лутке бебе, а ја њихова мама. И надала се да ћу једног дана уместо луткица имати праве бебе.
Сећам се како сам се заљубила у твог тату и знала да желим да он једног дана буде отац моје деце.
Сећам се дана кад сам сазнала да те носим у стомаку. И сећам се како сам јецала сатима. Од среће.
И сећам се, тако се добро сећам оног тренутка кад те је бабица први пут ставила на моје груди, сву смежурану и слузаву. И савршену.
Зато, кад се живот закомпликује и убрза, када ми мисли одлутају на сто других страна, молим те, знај да знам колико сам силно, неизмерно срећна што сам баш ТВОЈА МАМА.
А. Ц.