Uvek mi se to dešava u tišini noći. Kada se sve konačno smiri, svi utonu u san, a ja, umorna i iscrpljena, ustajem da još jednom proverim da li si pokrivena, pre nego što zaspim. Sklonim ti kosu s lica, izvučem pokrivač u koji si se zapetljala, poljubim taj mekani, nežni, najslađi obraz… a onda me pogodi kao grom iz vedra neba. Snagom koja oduzima dah.
Bože dragi, koliko sam samo srećna.
Život je mogao da mi ode u milion drugačijih pravaca. A umesto svega toga, eto me ovde, pored tebe. Ti si moje savršenstvo. Sve što ima veze s tobom je baš onako kako bi trebalo da bude i mnogo više nego što sam ikad mislila da ću imati.
Ali ja, ponekad, to zaboravim.
Ponekad, kad jutro dođe, zaboravim. Čujem tvoja mala stopala kako tabanaju ka mojoj sobi i taj slatki glasić kako mi govori: „Mama, dan je, ustani!”
Nasmešim se, ali me odmah zatim okupiraju misli – šta ću spremiti za doručak? nisam oprala sudove od sinoć. da li smo platili račune? A onda se ti popneš na krevet i spustiš tu malenu glavu na moje grudi. I setim se. Setim se koliko sam srećna što pred sobom imam još jedan dan s tobom.
Ponekad, za doručkom, zaboravim. Mlataraš nogicama koje sa stolice još ni izbliza ne mogu da dohvate pod, pričajući mi neku nepovezanu priču, kombinaciju nečeg što si sanjala, što se desilo u vrtiću i što si gledala u Patrolnim šapama.
Dok ti pričaš, ja pakujem stvari za vrtić i školu trudeći se da ništa ne zaboravim. A onda mi priđeš, uzmeš me za ruku i kažeš: „Mama, je l da da je to smešno?”, a tvoj krezavi osmeh bljesne kao samo sunce i oči zasijaju jače od bilo kog zlata. I ponovo se setim – koliko sam samo srećna što svakog dana slušam tvoje luckaste priče.
Ponekad, kad smo napolju, zaboravim. Preskačeš zamišljene prepreke, skupljaš neobično kamenje, a u mojoj glavi se opet vrte sve one stvari koje treba obaviti a koje čekaju na mene. Ali, onda, ti kažeš: „Mama, hajde ja ću biti Elza, ti budi Ana, i sad se klizamo. Ali mama, sa glasovima! Onako imitiraj!” I tad se setim – koliko sam srećna što gledam tu tvoju maštu kako cveta i ulepšava nam živote.
Uveče, kad dođe vreme za spavanje, zaboravim. Zubi su oprani, priča pročitana, ušuškana si i konačno imam par sati mira i tišine za sebe. A onda se tvoje oči napune suzama i kažeš: „Mama… Drugarica me je danas rastužila.” I onda se setim.
Toliko sam srećna što sam ja ta osoba kojoj veruješ i kojoj dolaziš kad ti treba uteha.
Ponekad, noću, zaboravim. Samo što me je uhvatio prvi san, čujem tvoj preplašeni glas: „Mama, mama, mama, sanjala sam!” Trčim u tvoju sobu i znam da nas čeka duga noć. A onda me zamoliš da ostanem pored tebe i da te češkam. I setim se – koliko sam srećna što imam tu moć da učinim da se ti osećaš sigurno.
Nije tako teško setiti se koliko si zapravo srećan.
Sećam se da sam se kao mala pretvarala da su mi lutke bebe, a ja njihova mama. I nadala se da ću jednog dana umesto lutkica imati prave bebe.
Sećam se kako sam se zaljubila u tvog tatu i znala da želim da on jednog dana bude otac moje dece.
Sećam se dana kad sam saznala da te nosim u stomaku. I sećam se kako sam jecala satima. Od sreće.
I sećam se, tako se dobro sećam onog trenutka kad te je babica prvi put stavila na moje grudi, svu smežuranu i sluzavu. I savršenu.
Zato, kad se život zakomplikuje i ubrza, kada mi misli odlutaju na sto drugih strana, molim te, znaj da znam koliko sam silno, neizmerno srećna što sam baš TVOJA MAMA.
A. C.