И последње среде у години родитељи деце убијене у Основној школи „Владислав Рибникар“, њихови пријатељи и грађани палили су свеће и остављали цвеће у знак сећања на убијене у тој школи, и младе убијене дан касније у селима Мало Орашје и Дубона код Младеновца. Скоро осам месеци касније, многа питања и даље су без одговора, а многи проблеми нерешени. Како се, сви заједно, односимо према породицама 19 убијених и 19 рањених у злочинима, незапамћеним на овим просторима?
Тишина, цвеће и свеће. У почаст убијенима, али и као знак посвећености да се злочини, попут оних у Рибникару, Дубони и Малом Орашју, никада не забораве. И даље, најгласнија порука породица убијених: 3. мај и даље траје! А деца, родитељи и наставници готово да су препуштени сами себи.
„Они сви имају страх генерално и од тога што осећају да су препуштени сами себи, да немају коме да се обрате, психолошка подршка изостаје на том плану, тако да ми као родитељи морамо да се сналазимо на неки други начин и некако се све то ломи на деци. Све одлуке које су донесене погрешне и све оне које нису донесене, а биле би у корист деце, они то осећају и живе са тим нажалост“, објаснила је мајка ученице Основне школе „Владислав Рибникар“.
И ове среде, скуп је симболично почео у 8 и 40, када је 3. маја малолетни К.К. убио девет ђака и чувара школе. За родитеље, то више није школа. Због тога су и овога пута прекречили натпис школа и ставили знак питања.
„Мени се чини да је, нажалост , ово друштво само кренуло даље без да подвуче линију, без да се преиспита, да застанемо, оно што смо иницијално и желели – да сви станемо, да видимо шта не ваља, да се све промени, али онако у корену. То се није десило. Десило се заташкавање, десило се гурање под тепих. И остали су нажалост само ти родитељи са ненадокнадивим губитком“, изјавила је психолог Ана Мирковић.
И родитељи девет младих убијених у Малом Орашју и Дубони остали су са ненадокнадивим губитком. Потпуно су заборављене и породице 19 тешко рањених у два масовна злочина. Немају подршку, ни психолошку, често ни финансијску. Можда најдрастичнији случај јесте самохрана мајка којој је 4. маја рањена ћерка. Њих две преживљавају са 30.000 динара и неиздрживим дневним трошковима за лекове и терапије. Неки од рањених, немају ни здравствено осигурање.
„Мени је јако жао тих људи, али на крају дође да само та индивидуална подршка неке микро-заједнице њима може да помогне да мало крену даље. Ја од државе овакве каква данас јесте не бих ништа очекивала“, оценила је психолог Ана Мирковић.
Одлуку о томе како ће изгледати Меморијални центар у Основној школи „Владислав Рибникар“ држава је препустила родитељима. Они, међутим, не могу да се договоре. И тако се, сви заједно, вртимо у круг, не решавајући проблеме и продубљујући трауме.
Извор: Инсајдер