I poslednje srede u godini roditelji dece ubijene u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, njihovi prijatelji i građani palili su sveće i ostavljali cveće u znak sećanja na ubijene u toj školi, i mlade ubijene dan kasnije u selima Malo Orašje i Dubona kod Mladenovca. Skoro osam meseci kasnije, mnoga pitanja i dalje su bez odgovora, a mnogi problemi nerešeni. Kako se, svi zajedno, odnosimo prema porodicama 19 ubijenih i 19 ranjenih u zločinima, nezapamćenim na ovim prostorima?
Tišina, cveće i sveće. U počast ubijenima, ali i kao znak posvećenosti da se zločini, poput onih u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, nikada ne zaborave. I dalje, najglasnija poruka porodica ubijenih: 3. maj i dalje traje! A deca, roditelji i nastavnici gotovo da su prepušteni sami sebi.
“Oni svi imaju strah generalno i od toga što osećaju da su prepušteni sami sebi, da nemaju kome da se obrate, psihološka podrška izostaje na tom planu, tako da mi kao roditelji moramo da se snalazimo na neki drugi način i nekako se sve to lomi na deci. Sve odluke koje su donesene pogrešne i sve one koje nisu donesene, a bile bi u korist dece, oni to osećaju i žive sa tim nažalost”, objasnila je majka učenice Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”.
I ove srede, skup je simbolično počeo u 8 i 40, kada je 3. maja maloletni K.K. ubio devet đaka i čuvara škole. Za roditelje, to više nije škola. Zbog toga su i ovoga puta prekrečili natpis škola i stavili znak pitanja.
“Meni se čini da je, nažalost , ovo društvo samo krenulo dalje bez da podvuče liniju, bez da se preispita, da zastanemo, ono što smo inicijalno i želeli – da svi stanemo, da vidimo šta ne valja, da se sve promeni, ali onako u korenu. To se nije desilo. Desilo se zataškavanje, desilo se guranje pod tepih. I ostali su nažalost samo ti roditelji sa nenadoknadivim gubitkom”, izjavila je psiholog Ana Mirković.
I roditelji devet mladih ubijenih u Malom Orašju i Duboni ostali su sa nenadoknadivim gubitkom. Potpuno su zaboravljene i porodice 19 teško ranjenih u dva masovna zločina. Nemaju podršku, ni psihološku, često ni finansijsku. Možda najdrastičniji slučaj jeste samohrana majka kojoj je 4. maja ranjena ćerka. Njih dve preživljavaju sa 30.000 dinara i neizdrživim dnevnim troškovima za lekove i terapije. Neki od ranjenih, nemaju ni zdravstveno osiguranje.
“Meni je jako žao tih ljudi, ali na kraju dođe da samo ta individualna podrška neke mikro-zajednice njima može da pomogne da malo krenu dalje. Ja od države ovakve kakva danas jeste ne bih ništa očekivala”, ocenila je psiholog Ana Mirković.
Odluku o tome kako će izgledati Memorijalni centar u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” država je prepustila roditeljima. Oni, međutim, ne mogu da se dogovore. I tako se, svi zajedno, vrtimo u krug, ne rešavajući probleme i produbljujući traume.
Izvor: Insajder