Kada kažete da idete u privatnu kliniku na pregled ili operaciju, ili da ste zube popravljali kod privatnog zubara niko se ne čudi, a kamoli da vas osuđuje. Ipak, kad kažete da ste dete upisali u privatnu školu, ili da znate nekoga koji je upisao privatni fakultet najčešća reakcija je sleganje ramenima, odmahivanje glavom i komentar „Bolje da ćutim“ iza kojeg je ostalo neizgovoreno mnoštvo negativnih stavova o privatnom obrazovanju. I pored toga, bili smo dovoljno hrabri da nakon dve godine gimnazije prebacimo dete u srednju školu koja radi po stranom programu, iako nismo imali nikoga u okruženju ko je to uradio i koga bismo mogli da pitamo za iskustva (ali je bilo mnogo onih koji su komentarisali da je ta odluka loša).
Odmah na početku da kažem da se radi o detetu koje je u osnovnoj školi bilo „vukovac“, a u prve dve godine jedne gimnazije u Beogradu imalo visok odličan uspeh, sa tek jednom ili dve ocene manje od petice. Dakle, to nije bio lakši put za dete koje neće da uči, što je najčešća predrasuda kada su privatne škole u pitanju.
Isto tako, niko me nije platio da reklamiram jedne ili druge. Moja ideja je da neko ko ima nedoumice slične našima u periodu donošenja ove odluke, dobije objektivno poređenje dva sistema.
1. Odluka
Pre bilo kog drugog razmišljanja i provere porodičnog budžeta, promenu škole pokreće suštinsko nezadovoljstvo školom ili sistemom u kojima se dete nalazi. Ima mnogo dece koja su sasvim zadovoljna u školama koje završavaju. Imaju dobro društvo, profesori im odgovaraju, navikli su na jedan način obrazovanja i ne planiraju da studiraju u inostranstvu, pa im strani program ne treba. I mnogi roditelji ne smatraju da je premnogo predmeta bilo kakav problem, veruju da je mučenje normalan deo školovanja koje smo svi prošli („pa šta nam fali“) i ne vide razlog da se dete izmešta u drugo okruženje. Da je tako bilo u mojoj porodici, nikada ne bih podržala želju deteta da pređe u drugu školu. Međutim, iako je u pitanju bila škola koju sam i ja sama završila, videla sam da je nezadovoljstvo deteta opravdano.
Još jednom da naglasim – mnogim ljudima stvari koje su nama smetale ne smetaju, i to je u redu. Mi smo smatrali (i smatramo) da sedamnaest predmeta u jednoj godini školovanja garantuje samo to da deca na kraju neće znati ništa.
Smatramo i da insistiranje na prirodnim predmetima na društvenom smeru nema nikakvog opravdanja. Matematika, biologija, fizika i hemija su rađeni na mnogo višem nivou nego književnost i strani jezici. Činjenica da se psihologija i sociologija na društvenom smeru uče samo jednu od četiri godine, a matematika i fizika četiri nije nam bila logična.
Očekivali smo pretežno predmete koji bi opravdali naziv smera, obimnu lektiru, sekcije, praksu, ali ništa od toga se nije dogodilo. Pri tom, deca uče mahom napamet, zaboravljaju naučeno u vrlo kratkom periodu i što je najgore – neprestano su u stanju stresa očekujući pitanje za ocenu, kontrolne i njihove rezultate, nenajavljene vežbe, pismene…
Ono što je takođe doprinelo u odluci o promeni škole je da iznošenje mišljenja nije bilo dobrodošlo, ako nije u stoprocentnoj saglasnosti sa mišljenjem profesora. Svaki poziv na „otvoren razgovor“ je završavao debaklom ako bi dete iznelo stav koji nije stav nastavnika. Mi nismo želeli da škola od našeg deteta pravi poslušnika, već da decu uči pristojnoj debati i slobodnom iznošenju mišljenja. Ipak, zaključili smo da se deca gledaju samo i isključivo kroz ocene i kroz „lepo ponašanje“ koje se svodi na mirno sedenje na času i nesuprotstavljanje.
Sve ovo i još štošta prevagnulo je na stranu promene, koja je morala biti korenita. Nije bilo dovoljno promeniti gimnaziju već sistem u kojem se dete školuje.
2. Cena
Nakon odluke o promeni škole, dolazi razmišljanje o tome da li je izvodljivo plaćanje školarine. Cene po privatnim školama se razlikuju i viša cena ne odražava nužno bolji kvalitet, pa je izbor prilično težak. Plaćanje škole je ono što je svakako lošije u privatnom sektoru u odnosu na državni. Sada, pored plaćanja državnih škola putem poreza tokom celog radnog veka, za privatnu školu morate izdvojiti i dodatna sredstva i to ne mala. Srećom, u školi koju smo za svoje dete odabrali, postoje povremeni popusti, pa budući da imamo samo jedno dete, uspeli smo da napravimo finansijsku konstrukciju koja će školarinu izdržati.
3. Lokacija
Iako nekoj deci i roditeljima ne smeta udaljenost škole od mesta stanovanja deteta, mi smatramo da je gubljenje vremena u prevozu besmisleno, osim ako je u pitanju neka stručna škola koja postoji samo u jednom delu grada ili samo u jednom gradu. Kada su u pitanju klasične gimnazije, smatramo da su razlike nedovoljno velike da bi dete gubilo nekoliko sati dnevno u dolasku i odlasku. U tom smislu, izbor privatne škole svakako isključuje izbor lokacije. Imali smo sreće, jer odabrana škola nije mnogo daleko od naše adrese, ali je ipak nekoliko puta dalje od gimnazije koju je dete pohađalo.
4. Kako izgleda školska godina u privatnoj školi
U školi koje je naše dete upisalo, s obzirom na to da je u pitanju strani program, nastava se odvija isključivo na engleskom jeziku i jedan od uslova za upis je visok stepen poznavanja engleskog. Kao profesor engleskog, mogu reći da svi profesori odlično vladaju jezikom. To sam zaključila gledajući neke od časova, jer se svi časovi snimaju (deo gde sedi profesor, tj. deca nisu na snimku osim ako priđu tabli) i ostaju na intranetu. Kada učenik odsustvuje sa nastave, može pregledati čas i kada sistem to registruje, izostanak se briše. Dakle, nije obavezno redovno pohađanje, ali većina dece to ipak čini jer im čas uživo pruža više od snimljenog materijala.
Učenik sâm bira predmete, osim dva koja su obavezna. U ponudi nema previše predmeta, ali dovoljno da svako dete može odabrati tri koja želi. Dakle, u razredu koji je ekvivalent 3. godini srednje škole, učenik ima 5 predmeta, a ako želi može dodati još, i to se dodatno plaća.
Učenici nose uniforme, koje uključuju polo majicu i duks, odnosno trenerku i majicu za fizičke aktivnosti, a za ostali deo garderobe su definisana jasna pravila šta je dozvoljeno nositi u školi, a šta ne. Protiv uniforme se niko ne buni jer je vrlo lepa i, osim amblema škole, ne odudara od redovne garderobe učenika.
Na početku godine, učenici dobijaju kalendar u kojem su označene nedelje kada će imati testove, probne ispite i one prave na kraju godine, pa ne postoji svakodnevni stres i strah kada će koji profesor pitati za ocenu. Probne ispite i aktivnost na času ocenjuju profesori u školi, dok se završni šalju u inostrani centar, tako da postoje dve ocene – jednu daju profesori na osnovu rada i rezultata koje je učenik pokazao, a druga se dobija iz centra u inostranstvu. Mogućnost poklanjanja ocena ne postoji, niti bi imala smisla. Ocena dobijena iz stranog centra je ona koja se prilaže fakultetima prilikom upisa i jedina je relevantna za studije u inostranstvu. Stoga ni profesori ne žele da prave raskorak između svoje ocene i onoga što je dete pokazalo tokom godine (i što se može očekivati da će pokazati na završnom ispitu), jer nikome ne ide u prilog da učenik ima najvišu ocenu od domaćih profesora, a znatno nižu koja stigne iz centra koji školi daje licencu za rad po njihovom sistemu, kao ni obrnuto.
Probni testovi tokom godine se detaljno komentarišu. Nikada se nije dogodilo da učenik dobije ocenu koja mu nije jasna, i svaka primedba profesora je smernica kako bolje uraditi završni test, pa nikome ne ide u prilog da prepisuje ili pokušava da vara na bilo koji način. Naravno, ima dece koja ni u ovakvoj školi ne rade niti je shvataju ozbiljno i to nijedan sistem ne može ukinuti.
Svaki razred ima odeljenjskog starešinu, a pored toga, svaki učenik bira svog mentora. Uloge razrednog i mentora se preklapaju u delu individualnog praćenja deteta i rešavanja svih eventualnih problema, podrške i razgovora, dok razredni starešina pored toga vodi i administraciju vezanu za đake. Sa roditeljima postoji individualni kontakt, odnosno svaki roditelj nekoliko puta godišnje zakazuje svoj polučasovni razgovor sa razrednim ili mentorom u ponuđenom kalendaru.
Pored ovih obaveznih sastanaka, profesori su neprekidno dostupni, kako deci tako i roditeljima, putem e-pošte, telefona, vajbera i drugih društvenih mreža.
Sastanak sa razrednim i mentorom je u mom slučaju bio prijatno osveženje u odnosu na ranije roditeljske sastanke. To donekle liči na „otvorena vrata“ u školama, pri čemu profesor dolazi na razgovor sa laptopom gde su teze o učeniku i očigledno detaljno pripremljena pitanja i komentari. Tako, pored toga što detaljno prate ocene rada deteta, njegovo ponašanje i komunikaciju sa drugim učenicima, profesori imaju informacije o svim vannastavnim aktivnostima kojima se učenik bavi i u svakom razgovoru do sada su mi pokazali da ozbiljno razmišljaju o potrebama dece, dajući različite preporuke, primedbe i ideje za svakog od njih.
Na primer, kako je u pitanju generacija koja uskoro odlazi na studije, profesori daju individualna mišljenja koja škola bi za konkretno dete više odgovarala od one za koju se dete zainteresovalo, prateći njegova interesovanja i motivaciju. Na jednom od sastanaka me je profesorka pitala šta bi po mom mišljenju škola trebalo da uradi da bude još bolja. Tu sam ostala zatečena, jer nisam takva pitanja čula u državnom sistemu, pa sam rekla da se za to pitanje nisam spremila.
Na kraju svakog semestra, učenici dobijaju anonimnu anketu u kojoj argumentovano ocenjuju profesore. Profesorka koja je od velike većine učenika dobila lošu ocenu (potkrepljenu primerima i razlozima) zamenjena je već u narednom semestru. Pojedinačni negativni komentari i nepristojni odgovori se zanemaruju.
Svaka inicijativa učenika ima podršku odgovarajućeg profesora i svaki vanredni uspeh, ideja, proaktivnost ili rezultat se navode u školskom biltenu, koji očigledno ističe dobre primere.
Prakse, izleti, ekskurzije, posete raznim kompanijama i predavanja roditelja o poslovima koje obavljaju su redovni deo školovanja. Profesori uvažavaju učenike, ne viču na njih i uvek imaju vremena za razgovor. To ne znači da ne reaguju na nevaspitanje, drskost i nerad, pa nije nemoguće da učenik bude izbačen iz škole bez obzira što redovno plaća školarinu. Škola je naročito osetljiva na vršnjačko nasilje i tu nema ni minimalnu toleranciju, bez straha da će neki roditelj pretiti ili pozvati novinare i napraviti lošu reklamu. Vršnjačko nasilje jednostavno nije dozvoljeno.
Ono što iz svega ovoga dobrog proističe kao negativna posledica jesu povremeni odlasci profesora iz škole, jer je takav rad veoma naporan, nalaže stalnu komunikaciju na stranom jeziku, neprekidnu dostupnost za decu i roditelje i svakodnevno usavršavanje i promenu rada shodno nalogu iz stranog centra, koji ima potpunu slobodu da promeni program, način ocenjivanja itd. Za neke nastavnike je to previše, pa se vraćaju državnom sistemu ili odlaze u druga zanimanja gde će tempo biti sporiji. U toku jedne školske godine, kod mog deteta su se profesori menjali iz dva predmeta.
ZAKLJUČAK
Iz svega navedenog, mogu dati sledeće preporuke:
1. Ako je dete zadovoljno školom u koju ide, nema potrebe menjati je za bilo koju drugu.
2. Ako dete namerava da studira ili živi u Srbiji, bolje je da uči po domaćem sistemu obrazovanja. U suprotnom, bar poslednje dve godine srednje škole u stranom sistemu će mnogo pomoći da se upozna sa savremenijim sistemima učenja, povezivanjem oblasti, debatama, biranjem pouzdanih izvora itd. što u domaćem sistemu neće imati. Takođe, učenje na stranom jeziku će biti odličan uvod za studije.
3. Ako dete nema vrlo visok nivo vladanja stranim jezikom (ekvivalent nivou C1), bolje je da se ne upisuje na strane programe. Bez obzira na rad i trud, jezik može biti velika kočnica na ispitima koji se ocenjuju jednako za izvorne govornike i za strane učenike, tj. ne pokazuje se bilo koji stepen nežnosti prema deci kojoj engleski jezik nije maternji.
4. Strah da će u privatnoj školi dete biti u dodiru sa snobovima, estradom i bogatašima je, bar u našem slučaju, sasvim neopravdan. Dece iz krugova kojima naše dete ne pripada je bilo i u državnim školama, kao i u privatnoj. Nisam primetila bilo kakve drugačije priče i utiske mog deteta vezane za đake od onih koje sam čula ranije, jer deca iz svih miljea dolaze u sve škole. Svesni smo droge i drugih velikih problema i u državnim školama, pa je potpuno besmisleno verovati da su one bezbednije i da su deca „bolja“ nego u privatnim. Svako dete u svakoj školi sebi može naći bar nekoliko prijatelja koji razmišljaju na sličan način.
5. U slučaju izbora stranih škola, pratite popuste i ponuđene stipendije, razlike u ceni mogu biti znatne.
Autor: Maja Bugarčić