Када кажете да идете у приватну клинику на преглед или операцију, или да сте зубе поправљали код приватног зубара нико се не чуди, а камоли да вас осуђује. Ипак, кад кажете да сте дете уписали у приватну школу, или да знате некога који је уписао приватни факултет најчешћа реакција је слегање раменима, одмахивање главом и коментар „Боље да ћутим“ иза којег је остало неизговорено мноштво негативних ставова о приватном образовању. И поред тога, били смо довољно храбри да након две године гимназије пребацимо дете у средњу школу која ради по страном програму, иако нисмо имали никога у окружењу ко је то урадио и кога бисмо могли да питамо за искуства (али је било много оних који су коментарисали да је та одлука лоша).
Одмах на почетку да кажем да се ради о детету које је у основној школи било „вуковац“, а у прве две године једне гимназије у Београду имало висок одличан успех, са тек једном или две оцене мање од петице. Дакле, то није био лакши пут за дете које неће да учи, што је најчешћа предрасуда када су приватне школе у питању.
Исто тако, нико ме није платио да рекламирам једне или друге. Моја идеја је да неко ко има недоумице сличне нашима у периоду доношења ове одлуке, добије објективно поређење два система.
1. Одлука
Пре било ког другог размишљања и провере породичног буџета, промену школе покреће суштинско незадовољство школом или системом у којима се дете налази. Има много деце која су сасвим задовољна у школама које завршавају. Имају добро друштво, професори им одговарају, навикли су на један начин образовања и не планирају да студирају у иностранству, па им страни програм не треба. И многи родитељи не сматрају да је премного предмета било какав проблем, верују да је мучење нормалан део школовања које смо сви прошли („па шта нам фали“) и не виде разлог да се дете измешта у друго окружење. Да је тако било у мојој породици, никада не бих подржала жељу детета да пређе у другу школу. Међутим, иако је у питању била школа коју сам и ја сама завршила, видела сам да је незадовољство детета оправдано.
Још једном да нагласим – многим људима ствари које су нама сметале не сметају, и то је у реду. Ми смо сматрали (и сматрамо) да седамнаест предмета у једној години школовања гарантује само то да деца на крају неће знати ништа.
Сматрамо и да инсистирање на природним предметима на друштвеном смеру нема никаквог оправдања. Математика, биологија, физика и хемија су рађени на много вишем нивоу него књижевност и страни језици. Чињеница да се психологија и социологија на друштвеном смеру уче само једну од четири године, а математика и физика четири није нам била логична.
Очекивали смо претежно предмете који би оправдали назив смера, обимну лектиру, секције, праксу, али ништа од тога се није догодило. При том, деца уче махом напамет, заборављају научено у врло кратком периоду и што је најгоре – непрестано су у стању стреса очекујући питање за оцену, контролне и њихове резултате, ненајављене вежбе, писмене…
Оно што је такође допринело у одлуци о промени школе је да изношење мишљења није било добродошло, ако није у стопроцентној сагласности са мишљењем професора. Сваки позив на „отворен разговор“ је завршавао дебаклом ако би дете изнело став који није став наставника. Ми нисмо желели да школа од нашег детета прави послушника, већ да децу учи пристојној дебати и слободном изношењу мишљења. Ипак, закључили смо да се деца гледају само и искључиво кроз оцене и кроз „лепо понашање“ које се своди на мирно седење на часу и несупротстављање.
Све ово и још штошта превагнуло је на страну промене, која је морала бити коренита. Није било довољно променити гимназију већ систем у којем се дете школује.
2. Цена
Након одлуке о промени школе, долази размишљање о томе да ли је изводљиво плаћање школарине. Цене по приватним школама се разликују и виша цена не одражава нужно бољи квалитет, па је избор прилично тежак. Плаћање школе је оно што је свакако лошије у приватном сектору у односу на државни. Сада, поред плаћања државних школа путем пореза током целог радног века, за приватну школу морате издвојити и додатна средства и то не мала. Срећом, у школи коју смо за своје дете одабрали, постоје повремени попусти, па будући да имамо само једно дете, успели смо да направимо финансијску конструкцију која ће школарину издржати.
3. Локација
Иако некој деци и родитељима не смета удаљеност школе од места становања детета, ми сматрамо да је губљење времена у превозу бесмислено, осим ако је у питању нека стручна школа која постоји само у једном делу града или само у једном граду. Када су у питању класичне гимназије, сматрамо да су разлике недовољно велике да би дете губило неколико сати дневно у доласку и одласку. У том смислу, избор приватне школе свакако искључује избор локације. Имали смо среће, јер одабрана школа није много далеко од наше адресе, али је ипак неколико пута даље од гимназије коју је дете похађало.
4. Како изгледа школска година у приватној школи
У школи које је наше дете уписало, с обзиром на то да је у питању страни програм, настава се одвија искључиво на енглеском језику и један од услова за упис је висок степен познавања енглеског. Као професор енглеског, могу рећи да сви професори одлично владају језиком. То сам закључила гледајући неке од часова, јер се сви часови снимају (део где седи професор, тј. деца нису на снимку осим ако приђу табли) и остају на интранету. Када ученик одсуствује са наставе, може прегледати час и када систем то региструје, изостанак се брише. Дакле, није обавезно редовно похађање, али већина деце то ипак чини јер им час уживо пружа више од снимљеног материјала.
Ученик сâм бира предмете, осим два која су обавезна. У понуди нема превише предмета, али довољно да свако дете може одабрати три која жели. Дакле, у разреду који је еквивалент 3. години средње школе, ученик има 5 предмета, а ако жели може додати још, и то се додатно плаћа.
Ученици носе униформе, које укључују поло мајицу и дукс, односно тренерку и мајицу за физичке активности, а за остали део гардеробе су дефинисана јасна правила шта је дозвољено носити у школи, а шта не. Против униформе се нико не буни јер је врло лепа и, осим амблема школе, не одудара од редовне гардеробе ученика.
На почетку године, ученици добијају календар у којем су означене недеље када ће имати тестове, пробне испите и оне праве на крају године, па не постоји свакодневни стрес и страх када ће који професор питати за оцену. Пробне испите и активност на часу оцењују професори у школи, док се завршни шаљу у инострани центар, тако да постоје две оцене – једну дају професори на основу рада и резултата које је ученик показао, а друга се добија из центра у иностранству. Могућност поклањања оцена не постоји, нити би имала смисла. Оцена добијена из страног центра је она која се прилаже факултетима приликом уписа и једина је релевантна за студије у иностранству. Стога ни професори не желе да праве раскорак између своје оцене и онога што је дете показало током године (и што се може очекивати да ће показати на завршном испиту), јер никоме не иде у прилог да ученик има највишу оцену од домаћих професора, а знатно нижу која стигне из центра који школи даје лиценцу за рад по њиховом систему, као ни обрнуто.
Пробни тестови током године се детаљно коментаришу. Никада се није догодило да ученик добије оцену која му није јасна, и свака примедба професора је смерница како боље урадити завршни тест, па никоме не иде у прилог да преписује или покушава да вара на било који начин. Наравно, има деце која ни у оваквој школи не раде нити је схватају озбиљно и то ниједан систем не може укинути.
Сваки разред има одељењског старешину, а поред тога, сваки ученик бира свог ментора. Улоге разредног и ментора се преклапају у делу индивидуалног праћења детета и решавања свих евентуалних проблема, подршке и разговора, док разредни старешина поред тога води и администрацију везану за ђаке. Са родитељима постоји индивидуални контакт, односно сваки родитељ неколико пута годишње заказује свој получасовни разговор са разредним или ментором у понуђеном календару.
Поред ових обавезних састанака, професори су непрекидно доступни, како деци тако и родитељима, путем е-поште, телефона, вајбера и других друштвених мрежа.
Састанак са разредним и ментором је у мом случају био пријатно освежење у односу на раније родитељске састанке. То донекле личи на „отворена врата“ у школама, при чему професор долази на разговор са лаптопом где су тезе о ученику и очигледно детаљно припремљена питања и коментари. Тако, поред тога што детаљно прате оцене рада детета, његово понашање и комуникацију са другим ученицима, професори имају информације о свим ваннаставним активностима којима се ученик бави и у сваком разговору до сада су ми показали да озбиљно размишљају о потребама деце, дајући различите препоруке, примедбе и идеје за сваког од њих.
На пример, како је у питању генерација која ускоро одлази на студије, професори дају индивидуална мишљења која школа би за конкретно дете више одговарала од оне за коју се дете заинтересовало, пратећи његова интересовања и мотивацију. На једном од састанака ме је професорка питала шта би по мом мишљењу школа требало да уради да буде још боља. Ту сам остала затечена, јер нисам таква питања чула у државном систему, па сам рекла да се за то питање нисам спремила.
На крају сваког семестра, ученици добијају анонимну анкету у којој аргументовано оцењују професоре. Професорка која је од велике већине ученика добила лошу оцену (поткрепљену примерима и разлозима) замењена је већ у наредном семестру. Појединачни негативни коментари и непристојни одговори се занемарују.
Свака иницијатива ученика има подршку одговарајућег професора и сваки ванредни успех, идеја, проактивност или резултат се наводе у школском билтену, који очигледно истиче добре примере.
Праксе, излети, екскурзије, посете разним компанијама и предавања родитеља о пословима које обављају су редовни део школовања. Професори уважавају ученике, не вичу на њих и увек имају времена за разговор. То не значи да не реагују на неваспитање, дрскост и нерад, па није немогуће да ученик буде избачен из школе без обзира што редовно плаћа школарину. Школа је нарочито осетљива на вршњачко насиље и ту нема ни минималну толеранцију, без страха да ће неки родитељ претити или позвати новинаре и направити лошу рекламу. Вршњачко насиље једноставно није дозвољено.
Оно што из свега овога доброг проистиче као негативна последица јесу повремени одласци професора из школе, јер је такав рад веома напоран, налаже сталну комуникацију на страном језику, непрекидну доступност за децу и родитеље и свакодневно усавршавање и промену рада сходно налогу из страног центра, који има потпуну слободу да промени програм, начин оцењивања итд. За неке наставнике је то превише, па се враћају државном систему или одлазе у друга занимања где ће темпо бити спорији. У току једне школске године, код мог детета су се професори мењали из два предмета.
ЗАКЉУЧАК
Из свега наведеног, могу дати следеће препоруке:
1. Ако је дете задовољно школом у коју иде, нема потребе мењати је за било коју другу.
2. Ако дете намерава да студира или живи у Србији, боље је да учи по домаћем систему образовања. У супротном, бар последње две године средње школе у страном систему ће много помоћи да се упозна са савременијим системима учења, повезивањем области, дебатама, бирањем поузданих извора итд. што у домаћем систему неће имати. Такође, учење на страном језику ће бити одличан увод за студије.
3. Ако дете нема врло висок ниво владања страним језиком (еквивалент нивоу Ц1), боље је да се не уписује на стране програме. Без обзира на рад и труд, језик може бити велика кочница на испитима који се оцењују једнако за изворне говорнике и за стране ученике, тј. не показује се било који степен нежности према деци којој енглески језик није матерњи.
4. Страх да ће у приватној школи дете бити у додиру са снобовима, естрадом и богаташима је, бар у нашем случају, сасвим неоправдан. Деце из кругова којима наше дете не припада је било и у државним школама, као и у приватној. Нисам приметила било какве другачије приче и утиске мог детета везане за ђаке од оних које сам чула раније, јер деца из свих миљеа долазе у све школе. Свесни смо дроге и других великих проблема и у државним школама, па је потпуно бесмислено веровати да су оне безбедније и да су деца „боља“ него у приватним. Свако дете у свакој школи себи може наћи бар неколико пријатеља који размишљају на сличан начин.
5. У случају избора страних школа, пратите попусте и понуђене стипендије, разлике у цени могу бити знатне.
Аутор: Маја Бугарчић