Коментар читатељке на текст „Ја сам њих родила, а не они мене”
Зашто се аутори оваквих текстова који пуцају само на носталгију одраслих не потписују?
„Није сврха родитељства да му будеш роб, већ да направиш од њега честито људско биће са стеченим здравим навикама. Да са дететом изградиш здрав, разуман однос где се зна да је међусобно поштовање најбитније”.
Да видимо какве навике смо, захваљујући овом тексту, изградили: Научили смо да су кућни послови казна кад нисмо добри, уместо да су кућни послови нешто основно што обавља свака особа због себе и свог здравља. Научили смо да све што одраслој особи падне на памет је само по себи исправно јер је одрасла, и деца – било ког узраста, немају право на мишљење, потребе ни жеље. Права слика међусобног поштовања – ја како хоћу а ти има да слушаш.
А ако се деца којим случајем усуде да изразе своје емоције или мишљење, ти прети да ћеш да удариш, па кад дете сконта да се то завршава на претњама, ти удри, зна се ко је већи и јачи овде, и ко кога може да бије.
Шта смо још научили? Па да се кад си већи и јачи твоја воља спроводи, а ако се неко не слаже, ти га убеди у твоје виђење – батинама. Научили смо да учимо зарад неке обећане награде, какве везе има љубав према учењу, истраживању и чистом унутрашњом дечјом радости кад нешто савладају и науче? Јок, одмах то сасеци, и дај му екстерну награду за коју ће да ради (није најјасније шта ће бити кад сконта да живот не функционише баш тако).
Шта смо даље научили? Ако се твоје потребе не поклапају са потребама одраслих – ниси у праву. Ти ћеш увек извући дебљи крај, колико год се лоше осећао због тога. Остављати дете да плаче само у соби (јер и мама има потребе) му неће помоћи у формирању здравих навика, научиће га само да кад плаче и тражи сигурност родитеља оно мора само за себе да се постара, иако је превише мало за тако нешто. Моји родитељи никад нису примењивали технику коју помињете, и није да сам била мирно дете, али знате како, моји родитељи су се потрудили да ми што раније изграде ритуал и навику спавања у одређено време. У 19:30 цртани, после тога купање, па после купања, флашица са млеком и тада ”крашком” у кревету, док пијем млеко у кревету тата или мама ми читају причу пред спавање. И ето ја без проблема у кревету свако вече у исто време, без плакања и вриштања. Али то ипак захтева да се родитељ иоле исцима око детета, и сваки дан од малена се придржава рутине, уместо да се све ломи преко дететових леђа.
И не, сама чињеница што сте успели да преживите на овој планети вам не завређује никакав посебан третман, а још мање чињеница да сте успели да имате направите бебу. Поштовање се заслужује менторством, бригом и формирањем доброг односа са дететом а не ауторитарним и насилним спровођењем своје воље. А још горе, спровођење те воље због личних преференција а не због добробити детета. ”Плачи, заболе ме, и ја сам жив створ. Где је мојих пет минута?”. Са дететом би требало изградити здрав, разуман однос. Где се тачно налази тај разуман двострани однос у ”оставим те самог у мраку да плачеш, и заболе ме јер мени треба мојих 5 минута”? Шта је то тачно здраво у таквом односу?