Чак три наставника дала су отказ у једној београдској основној школи у само месец дана, а слично разочарање шири се просветним сектором због односа државе, пише “Време”. Многи просветари, укључујући и оне који би лако нашли боље плаћене послове, попут наставника информатике, остајали су у школама из уверења да раде за добробит образовног система.
Међутим, ситуација се погоршала након што Протокол из октобра 2023. године, који је потписала тадашња премијерка Ана Брнабић, није испуњен ни две године касније. Када су просветари запретили и реаговали штрајком, држава је реаговала испуњењем само дела обећања, док је остатак “заборавила”.
То је довело до масовног штрајка у основним и средњим школама, на који је држава, како наводи текст, одговорила “бруталном силом и безосећајном, али и незаконитом, крађом плата” онима који су одбијали да раде.
“За месец дана је отказ дало троје наставника. То нису људи који су у просвети радили јер нису имали где, већ деценију или две најпосвећенији кадар”, каже једна наставница, изражавајући сопствено разочарање.
Представници синдикалних организација потврђују сличну ситуацију. Ана Димитријевић, председница Форума београдских гимназија, истиче да је поверење у Министарство просвете и власт “још мање” због претњи, вређања и кршења закона. Сматра да је образовање на последњем месту приоритета власти, којој, по њеном мишљењу, “одговара неук народ”.
Димитријевић додаје да се за државу „увек све сводило на плату, која је за просветаре важна, али није једини њихов захтев“.
– Никада нису добацили до наших захтева. Начин на који сада третирају наше колеге са Универзитета, је доказ да им је образовање на последњем месту и да им више одговара неук народ, да им је критичко мишљење највећи непријатељ – мисли она.
И оснивач Асоцијације школа у штрајку Александар Винић каже да су наставници клонули духом јер имају осећај да их је држава потпуно напустила и остала глува на сваки њихов захтев.
– Дошло је до таласа незадовољства, наставници се држе, али не знају шта да раде. Размишљају да дигну руке и нађу неки лакши посао, а можете да замислите шта би се догодило да то масовно ураде – каже Винић.
Одлазак најпосвећенијег кадра није новост, али је то сада, чини се из тренда прерасло у правило. Уместо да уложи све ресурсе како би посао у провети учинио привлачним, наш систем чини све супротно, навлачећи анимозитет на наставнике и приказујући их као незајажљиве опортунисте које није брига за децу. А истина је, заправо, сасвим супротна. Борећи се за боље услове рада, па и боље плате за себе, наставници знају да добијају ланчану реакцију – достојанство професије, ауторитет који неминовно долази и са осећајем да је оно што радиш цењено, али и подизање квалитета кадра који ради у школама.
Ако им се у привреди нуде дупло веће плате, због чега би они са интегритетом и знањем остали да раде у школама, где, осим што нису плаћени, нису ни цењени?
Проблем је у томе што није довољно да то разумеју наставници. Морамо разумети сви ми.