Čak tri nastavnika dala su otkaz u jednoj beogradskoj osnovnoj školi u samo mesec dana, a slično razočaranje širi se prosvetnim sektorom zbog odnosa države, piše “Vreme”. Mnogi prosvetari, uključujući i one koji bi lako našli bolje plaćene poslove, poput nastavnika informatike, ostajali su u školama iz uverenja da rade za dobrobit obrazovnog sistema.
Međutim, situacija se pogoršala nakon što Protokol iz oktobra 2023. godine, koji je potpisala tadašnja premijerka Ana Brnabić, nije ispunjen ni dve godine kasnije. Kada su prosvetari zapretili i reagovali štrajkom, država je reagovala ispunjenjem samo dela obećanja, dok je ostatak “zaboravila”.
To je dovelo do masovnog štrajka u osnovnim i srednjim školama, na koji je država, kako navodi tekst, odgovorila “brutalnom silom i bezosećajnom, ali i nezakonitom, krađom plata” onima koji su odbijali da rade.
“Za mesec dana je otkaz dalo troje nastavnika. To nisu ljudi koji su u prosveti radili jer nisu imali gde, već deceniju ili dve najposvećeniji kadar”, kaže jedna nastavnica, izražavajući sopstveno razočaranje.
Predstavnici sindikalnih organizacija potvrđuju sličnu situaciju. Ana Dimitrijević, predsednica Foruma beogradskih gimnazija, ističe da je poverenje u Ministarstvo prosvete i vlast “još manje” zbog pretnji, vređanja i kršenja zakona. Smatra da je obrazovanje na poslednjem mestu prioriteta vlasti, kojoj, po njenom mišljenju, “odgovara neuk narod”.
Dimitrijević dodaje da se za državu „uvek sve svodilo na platu, koja je za prosvetare važna, ali nije jedini njihov zahtev“.
– Nikada nisu dobacili do naših zahteva. Način na koji sada tretiraju naše kolege sa Univerziteta, je dokaz da im je obrazovanje na poslednjem mestu i da im više odgovara neuk narod, da im je kritičko mišljenje najveći neprijatelj – misli ona.
I osnivač Asocijacije škola u štrajku Aleksandar Vinić kaže da su nastavnici klonuli duhom jer imaju osećaj da ih je država potpuno napustila i ostala gluva na svaki njihov zahtev.
– Došlo je do talasa nezadovoljstva, nastavnici se drže, ali ne znaju šta da rade. Razmišljaju da dignu ruke i nađu neki lakši posao, a možete da zamislite šta bi se dogodilo da to masovno urade – kaže Vinić.
Odlazak najposvećenijeg kadra nije novost, ali je to sada, čini se iz trenda preraslo u pravilo. Umesto da uloži sve resurse kako bi posao u proveti učinio privlačnim, naš sistem čini sve suprotno, navlačeći animozitet na nastavnike i prikazujući ih kao nezajažljive oportuniste koje nije briga za decu. A istina je, zapravo, sasvim suprotna. Boreći se za bolje uslove rada, pa i bolje plate za sebe, nastavnici znaju da dobijaju lančanu reakciju – dostojanstvo profesije, autoritet koji neminovno dolazi i sa osećajem da je ono što radiš cenjeno, ali i podizanje kvaliteta kadra koji radi u školama.
Ako im se u privredi nude duplo veće plate, zbog čega bi oni sa integritetom i znanjem ostali da rade u školama, gde, osim što nisu plaćeni, nisu ni cenjeni?
Problem je u tome što nije dovoljno da to razumeju nastavnici. Moramo razumeti svi mi.