У забитој кинеској провинцији живео је сиромашни Кинез који је цео живот потрошио радећи најтеже послове, а да ништа до краја није стекао. Све што је имао био је син јединац ког је неизмерно волео.
Научио га је да чита и пише, увео га помало у калиграфију и то је био сав капитал који му је оставио када је у дубокој старости умро.
Непосредно пре него што је издахнуо, отац је извадио две кутијице: једну црну, а другу белу и рекао сину: “Нажалост, немам шта да ти оставим сем овога.
И запамти – добро их чувај. Када ти једнога дана буде тешко, несносно тешко у животу, отвори белу кутијицу. Црну чувај, и отвори је кад осетиш да си најсрећнији у животу.”
Младић је достојно испратио оца, а онда је спаковао своју чинију за храну, штапиће, једну преобуку и оне две кутијице и кренуо у свет да заради своју порцију пиринча. Радио је најтеже послове код газда који су га израбљивали, несрећан и безнадан. Лутао је беспућима, спавао по шумама, пекло га је сунце и мрзли га мразови. Једног јутра се пробудио, потекле су горке сузе и младић је решио да се убије. Сетио се очеве беле кутијице. Отворио је и дрхтавом руком развио малу пиринчану хартију на којој је писало:
“И ово ће проћи!”
Схвативши ово као очев аманет за даље живљење, није се убио. Запутио се ка оближњем граду. На улазу у град стајала је колона неписмених сељака која није могла да уђе кроз градску капију, јер нико није умео да прочита шта пише на великој табли. Младић је пришао, прочитао им гласно шта пише и помогао да прођу. Кроз неколико дана проведених по градским трговима, потражио га је малени Кинез и рекао му да његовом господару хитно треба писар, а да је чуо од сељака који су недавно дошли у град да он зна да чита и пише. Добио је посао код строгог племенског старешине. Радио је тешко, али мирних руку и чиста срца. Свима је излазио у сусрет. Градски старешина је био праведан човек и знао је да узврати своме писару. Добро га је награђивао, а врло брзо му је одвојио и део у својој кући где је младић почео да живи. Све се променило. У годинама које су уследиле, постао је газда маленог имања, стекао знатно материјално богатство, радио је све уместо самог градског старешине, који му је поверио и своју кћер. Заједно, у љубави, њих двоје су родили много деце. Сложно су увећали своје богатство до неслућених размера.
Једног дана седео је на трему, гледао безбрижно у даљину и схватио да је савршено срећан. Сетио се свих својих очаја, своје жеље да својевремено умре, сетио се оца. И оне друге кутијице коју му је отац на самрти дао.
Отворио је и дрхтавом руком развио малу пиринчану хартију на којој је писало:
“И ово ће проћи!”