– Била јесу, па прошла, па опет, опет дошла, нека тешка времена, синко мој! – рекла је старица.
– Како знам за себе увек се тешко живело, али пре је било лакше живети. Није се богзна шта имало, али је срце било задовољно са оним што имаш. Срце је било пуно љубави из које се рађало поштовање људи. Отац је био отац, мајка – мајка, а дете – дете. А данас? Не треба превише говорити, све се зна.
Све више света се умива својим сопственим сузама, јер срећа је за неке само појам, бајка. Ако мене питаш сине, ја дуго нисам осетила мрву неке радости и спокоја. Дуго се нисам, сине, насмејла од срца. Знаш оно „из душе“.
Ма свакако сам је звала, али нисам знала да је требам звати само ‘животе мој’. Али сада знам …
А питаш ме за децу? Добри су ми, нека су живи и здрави! Сви имају своу децу и своје животе. Дођу ми и обиђу ме колико могу, пруже колико могу. Седим овде крај прозора и гледам сатима негде, а да ме питаш где, не знам ни сама!
Али гледам и чекам, и када угледам мила лица моје деце, као да ме сунце обасја. Мада, ретко ме обасја. Кажу ми да имају и превише својих обавеза и стално су у некој журби. Увек су други пречи….
Запамти, сине мој, Бог даје, а људи користе. Ипак, нешто добро нам је дао и оставио, а то је да смо сви деца и да ћемо бити и родитељи. Да смо данас млади – сутра стари. Да смо данас јаки – сутра слаби. Да смо данас здрави, а сутра ко зна? и да, ако има правде, ето баш ту се налази!
И ја сам некада била млада и јака. И ја сам била и срећна и полетна. И мене су мајка и отац чекали као што чекам и ја сада.
Зато, не заборави, сине, све се враћа!