– Bila jesu, pa prošla, pa opet, opet došla, neka teška vremena, sinko moj! – rekla je starica.
– Kako znam za sebe uvek se teško živelo, ali pre je bilo lakše živeti. Nije se bogzna šta imalo, ali je srce bilo zadovoljno sa onim što imaš. Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštovanje ljudi. Otac je bio otac, majka – majka, a dete – dete. A danas? Ne treba previše govoriti, sve se zna.
Sve više sveta se umiva svojim sopstvenim suzama, jer sreća je za neke samo pojam, bajka. Ako mene pitaš sine, ja dugo nisam osetila mrvu neke radosti i spokoja. Dugo se nisam, sine, nasmejla od srca. Znaš ono „iz duše“.
Ma svakako sam je zvala, ali nisam znala da je trebam zvati samo ‘živote moj’. Ali sada znam …
A pitaš me za decu? Dobri su mi, neka su živi i zdravi! Svi imaju svou decu i svoje živote. Dođu mi i obiđu me koliko mogu, pruže koliko mogu. Sedim ovde kraj prozora i gledam satima negde, a da me pitaš gde, ne znam ni sama!
Ali gledam i čekam, i kada ugledam mila lica moje dece, kao da me sunce obasja. Mada, retko me obasja. Kažu mi da imaju i previše svojih obaveza i stalno su u nekoj žurbi. Uvek su drugi preči….
Zapamti, sine moj, Bog daje, a ljudi koriste. Ipak, nešto dobro nam je dao i ostavio, a to je da smo svi deca i da ćemo biti i roditelji. Da smo danas mladi – sutra stari. Da smo danas jaki – sutra slabi. Da smo danas zdravi, a sutra ko zna? i da, ako ima pravde, eto baš tu se nalazi!
I ja sam nekada bila mlada i jaka. I ja sam bila i srećna i poletna. I mene su majka i otac čekali kao što čekam i ja sada.
Zato, ne zaboravi, sine, sve se vraća!