Прича у наставку готово сигурно је плод нечије маште. Али то не умањује снагу поруке коју она носи. Причу је, са шпанског, превео Дејан Крецуљ.
Седмогодишњи дечак се увукао у татину радну собу и рекао му да жели да му помогне. Отац је био у журби и нервози и одговорио му да иде негде другде да се игра. Али дечак је наставио да се игра у соби поред оца.
Отац, мислећи да га је немогуће извући, помисли: „Даћу му нешто да га забави“.
Пронашао је часопис и у њему је била карта света. Помислио је „Баш оно што ми треба“. Маказама је исекао карту на неколико делова и заједно са ролном лепљиве траке дао је свом сину, говорећи: „Пошто волиш загонетке, даћу ти свет да га поправиш без ичије помоћи.“
Отац је проценио да ће за састављање карте бити потребно много времена. Међутим, убрзо је чуо сина који му говори: „Тата, све сам урадио, већ сам успео да завршим.“
Отац му није веровао. Неповерљив, подигао је главу са својих папира и на његово изненађење мапа је била потпуна. Како је то било могуће?
Отац му рече: „Сине, ти ниси знао какав је свет, како си то урадио?“
„Тата, нисам знао какав је свет, али када си извадио мапу из часописа да је исечеш, видео сам да је на другој страни лик тате са сином под руку, па сам окренуо и почео да састављам породицу. Када сам успео да поправим човека и његовог сина, схватио сам да сам поправио свет.“
Да поправимо свет, морамо почети од поправљања породице.
Почевши од себе, наћи ћемо решење.