Нас од малена усмеравају ка школи мислећи да је то једини исправан начин учења

јул 29, 2019

Знање без речи

У детињству се нисам борила против васпитања, већ против начина на који ме васпитавају. Борила сам се против оног : мора да буде како сви остали раде и како се остала деца васпитавају. Само је бака мени прилазила онако како је требало, јер је била водјена инстиктом и имала је свој свет вредности који је саставила учећи директно из природе или од људи који су учили директно из природе.

Од малена сам јако сензитивно осећала живот и добијала јасне информације и пре него што сам могла та осећања да објасним речима. Нешто као знање без речи. Јасно, потпуно и сликовито, са пуно објашњења кроз сва чула али, без могућности да то још неком објасним или пренесем кроз речи. Отуд моје бунтовништво у младости. Из неразумевања. Када бих неком покушала да објасним шта осећам или због чега сам таква каква сам, они би ме често погрешно разумели. И увек када сам се жестоко бунила против нечега, имала сам, и још увек имам, кристално јасан осећај зашто то радим, али немам баш увек речи којима бих описала зашто то радим…

Увек ми је било компликовано да испричам своје мисли, јер нема тих речи које већ нису речене и речи које људи већ нису чули, а да могу да их повежем са тиме шта хоћу да кажем. Речи често покваре слику онога шта желим да објасним. Дешавало се, а и још увек се дешава, да људи погрешно схвате шта им говорим, пројектујући у моје неизговорене речи слику коју они имају о себи. У тим конфилктима људи заиста нехотице изнесу испред мене своје најјаче страхове, потиснуте жеље и неостварене циљеве и то све пројектују као моје мисли, а да ја то нисам ни помислила…

Моји осећаји кроз чула се појаве као ситне вибрације које проживи моје тело… истовремено када осетим да је нешто добро и исправно кроз тело ми продје нека снажна вибрација које тело доживи као додатну енергију и оптимизам, а када осетим да нешто није у реду, то примам као непријатне вибрације што се физички одрази на моје тело и створи неку врсту трауме… то једноставно не могу да игноришем, и то је једини разлог због чега ја живим скроман и повучен живот окренута породици и себи.

Одувек живим по својој замисли а тешко пустам људе у свој живот. Ретко ко успева да ме разуме. Када и пустим неког близу себе то је зато што сам проценила да може да ме разуме и да могу све да му кажем.

Живим живот онако како осећам да треба, без сумње у Божију промисао , верујући да нас чува цели универзум, и да једноставно све могу да успем ако радим кроз тренутни осећај и пуним срцем. Постоје велике шансе да нешто не успе ако се ради по принципу “мораш тако, тако се то ради” јер се осећа одредјена хладноћа у том раду.

Људи очигледно немају поверења у сопствене могућности. Већина не верује да све може да се сазна само ако се ослушкује живот. Већина не верује у знање без школе. Већина не посматра свој ум као универзум, већ као један бели орган одређеног капацитета и мале јачине.

Говорим о знању без речи, док већина тежи знању кроз речи.

Замислите колико је тешко осећати нешто толико јако и јасно а не бити у могућности да то неком објасните речима? Не због тога што вам је речник оскудан или сте млади, већ због тога што можда не постоје речи којима би се описало то знање без речи… Осећаји којима нису потребна вербална објашњења… јасни осећаји… усмеравања кроз живот. Оно унутрашње које није прошло школовање, већ је такво дошло на овај свет…

Мени је вербално увек било отежано, за разлику од чулног, које је увек било изузетно појачано и у првом плану. Зато се одувек борим против наметнутих правила које су људи смислили да би контролисали људе. Ја то тако видим.

Свако треба да учи кроз сопствено искуство… не наметнуто, већ оно проживљено, јер речи пре искуства су плитке, а научена лекција нема ту тежину и јасноћу.

Свако се роди са мисијом и сви ми одбацујемо ту мисију прихватајући правила која нам се намећу. При том остајемо заробљени у неком филму који нам се не свидја, али глумимо до краја, живимо по правилима, да се не каже ово или оно, а све време потиснута подсвест у нама плаче и осећа се несигурно. Већина осећа да то како живи није живот какав жели да живи, да може другачије, али је присутан страх и сумња у уплашену и потиснуту подсвест као једино у шта већина може да се узда ако се супростави правилима.

Нас од малена усмеравају ка школи мислећи да је то једини исправан начин учења. И сви у то поверујемо. Увуче се страх од свега са чиме нисмо упознати кроз школовање. Чак и када се појави унутрашњи глас ми га игноришемо, јер смо у страху. Сумњамо у себе. Сумњамо у споствени капацитет и сопствена чула која су са разлогом толико комплексна и веома занимљива… ту су да нас воде кроз живот.

Колико само можемо да учимо од животиња! Колико само посматрајући одређене биљке и њихове карактеристике, инсекте и све оно што је око нас! Престали смо природу и поуке из природе да доживљавамо као важне. Игрноришемо свесно све природне осећаје плашећи се њих и како ће то изгледати у очима других људи.

Уместо да светлимо, ми глумимо.

Остаје само то да својим делима објасните оно што неко очекује да му се појасни логиком.

Управо деца са аутизмом су ту да нас окрену да копамо по себи и нађемо узрок због чега је све то што они носе као поруку присутно баш у нашем животу. Сима мени даје одговоре које сам одувек тражила и можда ја мало боље разумем Симу јер сам одувек живела кроз чула више него кроз говор (као лутајући чудак без дијагнозе😄) , али верујем да у свакој породици у којој постоји дете са аутизмом, постоји и огроман разлог зашто је то дете баш ту. Већина родитеља подсвесно и зна да је то тако ,али их застрашују речи којима се описује аутизам, као и стручњаци који нису искуствено прошли кроз проблем звани аутизам већ су о томе учили у школи, а то је нешто што се и даље истражује и нико нема јасну слику о томе…

Застрашени дијагнозом, трагајући за леком и решењем ван куће, губимо сву конекцију са дететом, јер лек је управо у кући и решење је управо у нама.

Зато ја копам по себи оволико…

Ирена Панајотовић Пешић

Извор: Симеон – наше мало чуданце

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама