Једном је свештенику пришла сиромашна сељанка.
– Оче, уморна сам – рекла је тужно. – Ми радимо непрекидно, али има дана када, сем хлеба, немамо шта друго дати деци. Али ме још и више умара поглед на нашу сиромашну кућу, двориште, подерану одећу наших синова, измучено лице мога мужа.
Свештеник се замисли а потом позва жену да пође са њим.
Показао јој је прелепу кућу где су се у врту испред играла деца.
– Шта мислиш: да ли је домаћица срећна? – упита он.
– Наравно! – узвикну жена. – Како је богата кућа и како су добро одевена деца!
Затим је свештеник замоли да приђе ближе и осмотри боље.
Ту она угледа мајку ове деце како седи у хладу и горко плаче.
– Она плаче, јер је слепа од рођења и не може да види своју децу – тужно јој објасни отац.
Они пођоше даље. Ускоро јој свештеник показа другу кућу. Она је била богатија од прве. На женино питање да ли у њој живе срећни људи, он рече како је то била дивна породица све док није погинуо домаћин. Сад нема дана да удовица не плаче за својим мужем, а деца за оцем.
Занета мислима жена није ни приметила како су стигли до треће богате куће. Био је то дом ћерке богатог трговца.
– Ту је богатство и добра храна, скупа одећа и нема ниједне кваке у кући а да није позлаћена. Но, живи ли се овде срећно?
На њено питање свештеник отвори тешка врата.Трговачка кћи поздрави госте и позва их на чај. Али како је пуст био њен дом! Ту није било ни деце, нити се чуо глас мужа.
–Имам и богатство и лепу одећу, али немам среће – рекла је домаћица. – Немам мужа, ни деце, нити коме да кувам јело или за кога да се облачим…
Дубоко замишљена сиротица се вратила кући.
– Хвала Вам! – срдачно се захвалила свештенику. – Схватила сам како сам била глупа! Умарала сам се од погледа на исцепану одећу, не знајући каква је то срећа видети своју децу! Мислила сам да је срећа у изобиљу, а испада да је срећан онај који има некога да му кува вечеру и у чијој кући се чује дечји смех!
Извор: Причалица
Напишите одговор