Jednom je svešteniku prišla siromašna seljanka.
– Oče, umorna sam – rekla je tužno. – Mi radimo neprekidno, ali ima dana kada, sem hleba, nemamo šta drugo dati deci. Ali me još i više umara pogled na našu siromašnu kuću, dvorište, poderanu odeću naših sinova, izmučeno lice moga muža.
Sveštenik se zamisli a potom pozva ženu da pođe sa njim.
Pokazao joj je prelepu kuću gde su se u vrtu ispred igrala deca.
– Šta misliš: da li je domaćica srećna? – upita on.
– Naravno! – uzviknu žena. – Kako je bogata kuća i kako su dobro odevena deca!
Zatim je sveštenik zamoli da priđe bliže i osmotri bolje.
Tu ona ugleda majku ove dece kako sedi u hladu i gorko plače.
– Ona plače, jer je slepa od rođenja i ne može da vidi svoju decu – tužno joj objasni otac.
Oni pođoše dalje. Uskoro joj sveštenik pokaza drugu kuću. Ona je bila bogatija od prve. Na ženino pitanje da li u njoj žive srećni ljudi, on reče kako je to bila divna porodica sve dok nije poginuo domaćin. Sad nema dana da udovica ne plače za svojim mužem, a deca za ocem.
Zaneta mislima žena nije ni primetila kako su stigli do treće bogate kuće. Bio je to dom ćerke bogatog trgovca.
– Tu je bogatstvo i dobra hrana, skupa odeća i nema nijedne kvake u kući a da nije pozlaćena. No, živi li se ovde srećno?
Na njeno pitanje sveštenik otvori teška vrata.Trgovačka kći pozdravi goste i pozva ih na čaj. Ali kako je pust bio njen dom! Tu nije bilo ni dece, niti se čuo glas muža.
–Imam i bogatstvo i lepu odeću, ali nemam sreće – rekla je domaćica. – Nemam muža, ni dece, niti kome da kuvam jelo ili za koga da se oblačim…
Duboko zamišljena sirotica se vratila kući.
– Hvala Vam! – srdačno se zahvalila svešteniku. – Shvatila sam kako sam bila glupa! Umarala sam se od pogleda na iscepanu odeću, ne znajući kakva je to sreća videti svoju decu! Mislila sam da je sreća u izobilju, a ispada da je srećan onaj koji ima nekoga da mu kuva večeru i u čijoj kući se čuje dečji smeh!
Izvor: Pričalica