„Jednom su se zajedno kupali u nekom čarobnom jezeru tuga i bes. Došli su zajedno do vode, skinuli odeću i nagi ušli da se okupaju.
Bes, kao i obično u žurbi, nemiran, ne znajući ni sam zašto, okupao se i brzo izašao iz jezerceta. Ali, kako je bes skoro uvek slep, obuče odeću koju je prvo dograbio, a koja ne beše njegova, već je pripadala tugi. Obučen u odeću tuge, bes ode kao da se ništa nije dogodilo.
Tuga, mirna i spokojna, koristeći svoje vreme, kao da nije ni u kakvoj žurbi, jer nikada i nije, pitomo ostade u vodi dugo se kupajući i kada je završila, pošto joj je u vodi možda bilo dosadno, izađe i shvati da nema njene odeće.
Ako postoji nešto što tuga ne voli, to je da ostane naga, pa da ne bi bila takva, otkrivena, obuče jedinu odeću koje je bilo, odeću koja je pripadala besu. I tako, obučena u bes, nastavi svoj put.
Kažu da ponekad, kada neko vidi drugoga koji je gnevan, okrutan, nemilosrdan i slep od besa, čini se da je ljut, ali ako pogleda pažljivije, uviđa da je bes samo maska i da se iza nje skriva tuga. “
Horhe Bukaj