Текст у наставку је изузетно важан за сваког родитеља који жели да му дете у дигиталном свету буде безбедно и културно. Да разуме друге и заштити себе. Настао је у сарадњи са платформом #BoljiOnline, местом на домаћем вебу које је ризница драгоцених савета за здрав виртуелни живот деце и одраслих.
Када је Марија, мајка десетогодишње Лане, дошла са родитељског састанка где им је учитељица рекла да поведу рачуна о понашању деце у Вајбер групама, прво што је урадила јесте да је од ћерке затражила телефон. Није веровала шта види. Деца су се међусобно вређала, организовала „гласања“ ко је најружнији у разреду, делила фотографије својих другова са подсмешљивим коментарима. Њена ћерка је седела поред ње и дрхтала док су поруке, баш у том тренутку, пристизале једна за другом.
„Мислио сам да се само играју“, каже отац једног од дечака који је активно учествовао у вређању. „Нисам знао да је то толико озбиљно.“
Али јесте озбиљно. Вибер групе основношколаца постале су дигитална школска дворишта без наставника, без одраслих, без правила – простори у којима се деца налазе по неколико сати дневно, изложена свему што им други чланови групе пошаљу. И док родитељи мисле да се њихова деца „само дописују с другарима“, реалност је често сасвим другачија.
Шта се заправо догађа у дечјим групама
Стручњаци који се баве дигиталном безбедношћу упозоравају: оно што родитељи називају „дечјим чаркама“ често је систематско вршњачко насиље, само премештено са школског дворишта у дигитални простор. Разлика је у томе што дигитално насиље не престаје када дете дође кући – наставља се у џепу, на телефону, током вечере, пре спавања, викендом.
„Дете које је некада могло да нађе уточиште код куће, сада нема где да побегне“, објашњава психолог Јована Николић, која ради са жртвама вршњачког насиља. „Поруке пристижу непрекидно, а деца осећају притисак да буду стално доступна, да одмах одговоре, да не пропусте ништа што се дешава у групи.“
Облици насиља које родитељи не препознају као насиље су бројни. Ту је игнорисање порука одређеног детета док сви други добијају одговоре. Ту су „шале“ упућене једном члану групе које се понављају данима или недељама. Ту је дељење приватних порука или фотографија без дозволе. Ту је формирање паралелних група из којих је неко дете намерно искључено, док други чланови разреда отворено причају о томе шта се у тој групи дешава.
Избацивање из групе или формирање нове без одређеног детета није много другачије него избацити некога из собе у којој сви заједно седите. Али деца то не схватају на тај начин – за њих је то само „клик“, безопасна дигитална радња без последица.
Зашто деца не траже помоћ
За проблеме у Вибер групама многи родитељи сазнају тек када су последице већ видљиве – када дете одбија да иде у школу, када постаје повучено, када губи апетит или не може да спава. Разлог је једноставан: деца ретко сама долазе са проблемима јер се плаше да ће им родитељи одузети телефон или, још горе, да ће се умешати на начин који ће ситуацију погоршати.
Страх од етикетирања као „тужибаба“ или од потпуне забране коришћења телефона јачи је од потребе за помоћи. А бојазан да ће родитељска интервенција само погоршати ствари често је оправдана – јер родитељи заиста често реагују импулсивно, било потпуном забраном технологије било директним суочавањем са другом децом и њиховим родитељима, што углавном доводи до ескалације конфликта.
Шта родитељи могу да ураде – конкретно и практично
Прво и најважније: разговарајте са својим дететом о Вибер групама пре него што проблем настане. Чекање да се нешто лоше догоди значи да сте већ закаснили. Поставите темеље док је све у реду.
Објасните свом детету разлику између приватних и групних порука, између шале која је смешна свима и оне која је понижавајућа. Прикажите конкретне примере: „Ако не би рекао нешто особи у лице пред читавим разредом, не треба ни да пошаљеш у групу.“ Помозите детету да разуме да сваки члан групе види све поруке и да свака реч остаје записана, чак и када се обрише.
Када је реч о контроли, пронађите баланс између надзора и поверења. Млађој деци (до 10-11 година) понудите да им Вибер група буде на вашем телефону или таблет рачунару који се користи у заједничком простору. За старију децу, договорите се да имате право да с времена на време погледате шта се дешава у групама, али не као казну или тајно, већ као део договора о безбедности.
Редован заједнички преглед група, једном недељно или двонедељно, може постати прилика за разговор, не контролу. Причајте о томе шта је дете видело, шта мисли о нечијим порукама, како се осећало када је неко нешто написао. То гради поверење и омогућава вам да препознате проблеме на време.
Уколико ваше дете буде мета вршњачког насиља у групи, задржите смиреност. Немојте одмах реаговати емотивно или тражити телефон да видите шта се десило. Уместо тога, реците: „Драго ми је што си ми рекао, и хвала ти што имаш храбрости да поделиш ово са мном. Хајде да заједно пронађемо најбоље решење.“
Снимите или направите фотографије проблематичних порука као доказ. Не бришите их у афекту. Ови докази могу бити важни уколико буде потребно укључити школу или, у екстремним случајевима, надлежне институције. Затим разговарајте са дететом о могућим опцијама – да ли жели да напусти групу, да ли жели да одговорите, да ли жели да укључите наставника или психолога у школи.
Научите дете да буде савезник, не пасиван посматрач
Можда ваше дете није ни мета ни починилац насиља, али то не значи да није део проблема. Деца која ћуте док други трпе малтретирање постају пасивни сведоци који, својом ћутњом, дају дозволу насиљу да траје.
„Када видиш да неко пише ружне ствари другом детету, не мораш да се свађаш са њим“, може да чује ваше дете од вас. „Али можеш приватно да напишеш детету које је мета и да му кажеш да то није у реду, да ниси сагласан, да то дете није оно што други говоре. Та једна порука може да значи много.“
Учите своје дете да препозна разлику између шале и вређања, између здраве групе и токсичног окружења. Група у којој се деца осећају лоше после дописивања, у којој се стално неко вређа, у којој постоје „мете“ према којима се сви понашају грубо – није здрава група. И из такве групе треба изаћи, без обзира на притисак да се остане.
Разговор са школом и другим родитељима
Уколико насиље ескалира, школа мора бити укључена. Не као последња инстанца када је све пропало, већ као партнер у решавању проблема. Обратите се разредном старешини са конкретним доказима, без оптуживања, са јасном поруком да тражите помоћ у решавању вршњачког насиља које се дешава у дигиталном простору.
Проблем је што већина школа и даље сматра да се њихова одговорност завршава на капији. Али вршњачко насиље које се дешава између ученика исте школе јесте одговорност школе, без обзира на то да ли се дешава у учионици или у Вибер групи. Инсистирајте на томе.
Дугорочна решења: дигитална писменост почиње код куће
Вибер групе нису проблем саме по себи. Проблем је што деца користе дигиталне алате без разумевања њихових последица, без емпатије према другима, без знања о томе како њихове речи делују на друге.
Дигитална писменост не значи само знати како да се пошаље порука или фотографија. Значи разумети како технологија утиче на односе, како речи на екрану имају исту тежину као и речи изговорене уживо, како је лако направити непоправљиву штету у тренутку непромишљеног клика.
Разговарајте о емпатији у дигиталном свету. Питајте своје дете: „Како мислиш да се осећао Марко када је прочитао ту поруку?“ или „Како би се ти осећао да ти неко пошаље то што ти пишеш њему?“ Омогућите детету да развије способност да замисли себе на месту другог, чак и у дигиталном простору.
Вибер групе основношколаца су реалност савременог одрастања. Не можемо их забранити нити можемо потпуно контролисати шта се у њима дешава. Али можемо опремити своју децу вештинама, знањем и емпатијом која им је потребна да се снађу у том простору.
Платформа #BoljiOnline посвећена је управо томе да свима нама буде партнер и ослонац на путу васпитања и бриге о нашој деци која одрастају у дигиталном добу. Научити их да буду #BoljiOnline данас је једнако важно као и научити их да кажу ”хвала”, ”извините” и ”молим”.
