Монтесори метод – метод самог детета и самог животa

фебруар 16, 2015

Монтесори метод нуди широку и јасну идеју о образовању  –  као помоћи у животу. Осмишљен је тако да помогне деци да савладају задатке свог унутрашњег обликовања, од детињства до зрелости. Своје приступе, ово учење, налази у природном развоју детета, у чијој основи је постављање  унутрашњег реда.

Деца заузета у Монтесори амбијенту напредују сопственим темпом и у складу са својим индивидуалним способностима – деца у њему изграђују себе! Охрабрује се индивидуални рад као врста помоћи која се може пружити детету током процеса његовог самоформирања.

Прочитајте и Кућни послови за децу према узрасту по Монтесори таблици …

Једна од најзначајнијих централних идеја Монтесори учења је развијање НЕЗАВИСНОСТИ – у савременој стручној терминологији употребљаваћемо појам развој САМОСТАЛНОСТИ. Своју самосталност дете развија непрестаним активностима. Први свесни акт самосталности детета је одбрана од оних који хоће да делају уместо њега. Дете се мало занима за знања и умења других. Концентрисано је да уз властити напор доживи свет и разуме га на нивоу својих могућности. Оно испољава природне склоности које воде развоју самосталности. Перси Нан сматра да у детету делују животне силе  које воде његове напоре ка циљу. Назива их ХОРМЕ које усмеравају развој и ако нису ометане испољавају се у радости живљења и присутне су у општем устројству упијајућег ума.

Освајање самосталности започиње природним развојем које се дефинише као достизање узастопних нивоа независности на физичком и психичком плану – 1. новорођенче упија у себе свет који га окружује; 2. развојем чула усисава све утиске одједном као неподељену целину, 3. појављивањем језика почиње комуникација са спољним светом; 4. ходање омогућава самостално владање простором; 5 остваривање физиолошке самосталности изазвана је процесом раста и сазревања. Дете је спремно да иде самостално даље у освајање сложенијих форми  осамостаљивања.

Уз развој самосталности се везује појам СЛОБОДЕ коју дете остварује напрестаним напором. У слободном окружењу СЛОБОДОМ ИЗБОРА дете стиче неопходна искуства која Марија Монтесори назива радом. Средина својим подстицајима позива дете  да управља својим искуствима којима слободно развија своје способности. Физичко осамостаљивање је дуг процес у коме дете има снажну жељу да дела у складу са својом вољом проширујући своја искуства  на све вишим развојним нивоима. Менталну самосталност, такође, дете се труди да развије помоћу својих искустава и почиње да трага за узроцима догађања. Развој самосталности у слободном окружењу подразумева средину у којој дете неће бити узнемиравано и неометано у обављању свог задатка.

НОРМАЛИЗАЦИЈА је феномен који се рађа у детету онда када се оно дубоко, целом својом личношћу концентрише на активност коју је слободно изабрало. Нормализација настаје  концентрацијом на било који смислени посао детета. Употреба предмета сходно њиховој правој намени, условиће успостављање „менталног реда“ у детету, а пажљива манипулација тим предметима развија координацију покрета. Ментални ред и координација покрета припремају појаву КОНЦЕНТРАЦИЈЕ. Моћ концентрације налази се у основи карактера и социјалног понашања детета. Нико са стране не може да је развије. Зато је веома важан амбијент „растућих интересовања“ у којој дете открива како да се концентрише усмеравајући пажњу на слободно изабран материјал. Слободно изабрана активност подстиче концентрацију, повећава енергију детета, менталне способности и омогућује му да загосподари собом. Мирно окружење и активност спонтано утичу на већу и дужу концентрацију детета. Слободом избора материјала, поштовање других, чекањем на ред за материјал, стрпљење, комуникација и хармонија међу децом различитог узраста, слобода кретања, атмосфера у разреду, су делови њиховог свакодневног искуства. Заједнички живот у атмосфери слободних искустава, социјализација и контрола емоција доводи до нормализације понашања детета.

Прочитајте и Едукативни материјал на бази Монтесори педагогије (Шаблон ..

У учењу Марије Монтесори је веома значјано схватити начин на који  она одређује појам ДИСЦИПЛИНЕ, тачније она говори о ПОСРЕДНОЈ ДИСЦИПЛИНИ, која се у овом методу постиже посредним путем. Разликовање доброг и лошег је полазна тачка у формирању посредне дисциплине. Често наставник мисли да је за постизање вољног чина довољно само да нареди детету. Веома је распрострањена илузија да се молбом или наредбом тражи оно што се не може имати. Да би послушало дете не може само хтети него мора и знати то умети. Монтесори метод у сваком свом делу садржи вежбање воље, што је услов посредне дисциплинованости. Дете ради, обавља координисане покрете  са одређеним циљем, стрпљиво понавља вежбу и тиме вежба своју вољу.Посредно дисциплиновање развија се:

  • учењем кретања детета са смислом у учионици
  • мотивисањем на рад у коме оно ради на себи и одржава ред у учионици
  • доследним поштовањем правила и метода приликом учења вежби
  • учењем активирања инхибинаторних моћи/вежбање контроле покрета/
  • и развијањем воље

ПОКРЕТ, РЕД И  РАД,  су такође значајне идеје Монтесори учења којима ћемо само кратко посветити нашу пажњу. Изучавању развијања покрета је Марија Монтесори посветила своја научна истраживања и оставила нам драгоцена упуства како то треба радити на практичном нивоу. Мишићи су одговорни за практичну страну живота и читав рад воље о којој је било речи одвија се преко покрета. Помоћу њега идеја постаје акција, а материјална последица је боља циркулација и рад срца. Потреба детета за кретањем је назауставива, али се паралелно развијају инхибинаторне моћи које се хармонизују са моторичким импулсима који ће се подредити вољи. Вежбе практичног живота  подстичу дубоку потребу детета за организовањем својих покрета.  Ове вежбе усавршавају све покрете, јер се предмети непрекидно померају вођени циљевима које треба постићи.15347Развијање покрета има неколико значајних елемената:

  • прецизност – генерички покрет је проста функција , али ако се у њега угради мотив усавршавања то онда повећава квалитет покрета
  • периоди чулне осетљивости  су периоди у коме дете изражава снажну потребу да постане господар својих покрета
  • координација покрета – сазревањем дете напором воље синхронизује своје покрете, чува постигнути  и развија сложенији ниво
  • разлагање покрета је фаза у којој дете  покушава да неку сложену активност разложи на низ изастопних различитих покрета у коме су значајни прецизност и тачност а занемарена брзина/облачење, свлачење, вежбе практичног живота и сл.
  • развијање равнотеже и кретање по елипси  је од фундаменталног значаја за кретање. Вежбе равнотеже  стварају навику да се пажљиво следе сва кретања. Вежбе равнотеже – ходања по елипси – има своје кораке које ће наставник пажљиво усложњавати када се савлада нижи ниво захтева.
  • економија покрета  је значајан елеменат у развијању покрета јер повећава спретност и успешност у радњама одраслог. Наставник ће водити рачуна да се у току извођења вежби не изведе ни један сувишни покрет у односу на циљ…. Марија Монтесори овај степен сматра за врховни степен савршенства у развијености покрета
  • контрола покрета се изводи путем вежби које воде установљавању апсолутне тишине. Дете које је постало господар својих покрета , задовољно својим моторичким способностима користи покрет на нов, пријатан и занимљив начин. Награда за њихово вежбање покрета и њихов уложен напор којим су постигли самоконтролу је ослобађање од контроле одраслих.

Стицање највеће усавршености покрета не би имало смисла ако то не би било повезано са свакодневним животом и свакодневно практиковало у животним околностима. РАД детета се разликује од рада одраслог: „Одрасла особа усавршава своју околину , а дете усавршава своје биће“. Сврха дечјег рада је  у процесу  који када се заврши остаје независан од спољашњег циља. Крај рада је лична реакција детета после којег не осећа умор него је у стању оснажености и испуњености енергијом. Дете не тражи да буде ослобођено ових напора него тражи да обави своју мисију потпуно само. Наставник  ће да помогне само када оно застане. РЕД  је један од најтананијих периода осетљивости које чини дете осетљивим на ред  и које је повезано са спољашњим редом. Они требају  ред у спољашњем окружењу представља им  задовољство, даје сигурност и добру оријентацију у простору. ВЕЖБЕ представљају методику индивидуалног рада  детета са развојним материјалима. Први део је учење наставника  извођења вежби.  Наставник вежба све док није у стању да савршено прецизно изводи вежбу. Наравно уз то иде изузетно важан детаљ учења комункације погледом дете – наставника у току вежби. После тога се прилази презентацији вежби детету од стране наставника и учење детета извођењу вежбе. Наставник води рачуна како ће скренути и пробудити  пажњу детета на материјал, спречити погрешну употребу онда када се материјал користи без смисла и обезвређује, поштовати смислену активност , не прекидати је и поштовати  грешке које контролише материјал. После завршеног рада /или  ако дете спонтано напушта вежбу јер је спласнуо елан којим је почео/ наставник ће да интервенише да се материјал доведе у ред и остави на његово место.Други део учења вежби је учење номенклатуре. Пошто наставник зна тачну номенклатуру обратиће пажњу да је  и дете  тачно научи, јер развија језичку прецизност о особинама предмета  и њиховим односима. Наставник нуди тачне речи, јасно и тачно их изговара, разлажући их на звуке а да при том не изгуби уобичајен ритам говора. Лекција у три времена подразумева асоцијацију на чулну перцепцију уз помоћ речи, препознавање предмета који одговара речи и памћење речи која одговара предмету /ово је ……шта је ово……како се ово зове…./ Када дете ради вежбу наставник одлази у сенку и дискретно посматра процес. МОНТЕСОРИ АМБИЈЕНТ –  да би дете постало свесно потребе за открићима у свом окружењу и повезивања са унутрашњим богатством утисака и искустава обезбеђује се Монтесори амбијент растућих интересовања. Компоненте монтесори амбијента су :

  • слобода – што значи да дете ради оно што жели изражава себе, своју посебност, да је слободно до границе до које не угрожава другог; да је самостално, има приватност и да је неометано док ради; у монтесори амбијенту се поштују правила кретања:полако ходање, не викање, благи покрети, стрпљиво чекање на ред поштовање монтесори материјала и свих предмета и играчака
  • структура и ред – организација материјала је по целинама монтесори учења, материјал је на висини приступачној деци,с ваки материјал, предмет има своје место, поштују се правила за коришћење материјала, наставник је модел за поштовање структуре и реда амбијента
  • реалност и природа – монтесори материјали и предмети су израдјени од природног материјала и користе се предмети а не њихова имитација
  • лепота и атмосфера – одликују смиреност, сталоженост, уредност, подстицајна је и верујућа, пружа мир и релаксацију, нема плагијата и кича
  • заједнички живот – предвидја заједничко доношење правила понашања дете-дете и дете-настваник

МОНТЕСОРИ МАТЕРИЈАЛИ или материјали за развој су у ствари материјализована апстракција у монтесори амбијенту.Montesori 3460Карактеристике Монтесори материјала су следећи:

  • сваки предмет има једну особину/чулни материјал се састоји од система предмета који су груписани према једној особини – боја, облик…/
  • ступњевитост материјала, свака група материјала има једну особину, али у различитим ступњевима; свака група материјала у серији има свој минимум и максимум да би означавала највећи могући контраст
  • контрола грешке – је заједничка особина свих материјала; ова материјална провера наводи дете да своје вежбе обавља размишљајући
  • естетика материјала – је значајна особина која фундира привлачност материјала за дете; материјал поручује „користи ме пажљиво…“
  • подстиче самоактивност детета – самоактивност је особина која је готово најважнија; дете је је активно са нагласком на покрет руке и координацију покрета…..
  • ограниченост материјала – количински материјал је ограничен да би усмеравао и водио ка циљу;  помаже детету да уноси ред у свој ум и да му олакшава разумевање безброј ствари које га окружују.

Монтесори материјали су класификовани у учионици на  материјале за практични живот, сензорно-перцептивни материјал, за језик, математику, космичко образовање, за култивисање покрета, ликовно и музичко образовање.

Прочитајте и Мариjа Монтесори: 14 практичних правила за наставнике …

МОНТЕСОРИ НАСТАВНИК има јасну идеју да се детету не дају знања о особинама ствари и предмета. Његова активна улога се премешта на активну улогу детета. То не значи да се наставник ослобађа рада, него ће ставити акценат на један сложенији задатак без којег не постоји Монтесори пракса, а то је посматрање активности детета и праћење његовог развоја. Наставник мора веровати да ће ученик показати своју праву природу онда када открије активност која га привлачи. Треба пажљиво да уочи овај моменат јер се на њега гради способност концентрације. То је један од циљева у који наставник треба да уложи сву своју енергију. Монтесори материјал дете бира, учи, усваја према сопственим интересовањима и потребама, а наставник је  тачка повезивања детета и материјала. Монтесори наставник мора умети да изабере одговарајући предмет детету и да га пружи на начин који ће у детету да изазове  дубоку заинтересованост. Мора добро да познаје материјал,да прецизно зна технику презентовања вежби до тзв. спонтане савршености. Тешкоћа која се јавља у наставнику је управо рад на себи ради промене улога. Улога Монтесори наставника је деликатна и многообразна – нису потребне речи, енергија викања и надвикивања, строгост, него мудро и обазриво посматрање, опслуживање,  притицање, одступање, ћутање…Теоријска припрема Монтесори наставника обухвата: проучавање значења појмова  који су важни за оријентацију у пракси, дуго самостално важбање Монтесори вежби,  искуствено регистровање  тешкоћа и занимљивости које садрже материјали, научене технике посматрања и поседовање знања о интеракцијама са родитељима.

МОНТЕСОРИ ШКОЛЕ се  разликују од  државних школа. Они почињу рад са децом од  3-6 година, и даље разреди од 6-9, 9-11, 11-14 година.  За разлику од схватања да је школа место за стицање академских знања, Монтесори школе раде на томе да развију просвећену и образовану децу, да однегују њихове нежне искре радозналости, креативности и интелигенције. Ученици не памте велике количине података, али зато теже да:

  • постигну сигурност у себе
  • буду независна у размишљању
  • уче зато што их свет занима
  • уче зато што су усхићена животом а не за добром оценом, пружају осећај припадности породици
  • уче како да живе с другим људима.
  • задовољавају своје развојне  потребе и интересовања

Монтесори школе су засноване на принципима :

  • поштовање независности – свако дете је потпуна и савршена индивидуа и заслужује да се према њему понашамо са пуним искреним поштовањем; успех је повезан са тим колико дете верује да је способно, самостално биће.
  • самостално размишљање и откривање – свако дете учи својим темпом и начином који му одговара; наставник то мора увидети и подржавати, са одсуством сваке присиле
  • слобода кретања и слободно изабран рад – деца уче кроз директан контакт са стварима,кроз покрет и слободно изражавање, што подразумева слободно смислено кретање у учионици са одређеним циљем
  • У Монтесори школама се акцентује самосталност  детета до оног степена до којег има могућности да је развије.   Сматра се за подлогом социјалног, емоционалног функционисања и осећању сигурности у освајању околине и света – да учи без надгледања од стране одраслих.

Донети одлуку  да у своју праксу наставник уведе и Монтесори праксу је озбиљна професионална одлука која заслужује поштовање, јер захтева веома озбиљну припрему, савлађивање нових знања и умења и пажљиво полагано мењање своје праксе. У том периоду је важно посветити се изучавању тананих  значења основних идеја Монтесори учења јер је  њихово разумевање  корен промена које треба наставник да учини у  себи  самоме. Оне су гаранција да идете путем којим се ређе иде –  путем  истраживања и стварања.

Извор: http://www.montesori.org.rs/   https://uciteljskikutak.wordpress.com/

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама