Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasne instrukcije i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista „obavili dobar posao“.
Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne… Ali, upravo je suprotno.
Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?
Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara negativna emocija, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu.
Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je boja vašeg glasa hladna, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost. Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i očekuje da ćete nešto kvalitetno i brzo da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.
U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.
Ali, kada se detetu sve to što ga očekuje predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu dobre pozitivne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.
Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.
Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva. I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…
I zato ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.
Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Hajde, potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije usamljeno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave. Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.
Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Ako se i dalje plašite da dete neće razumeti da je to što treba da radi važno, pogledajte ga u oči i recite „Sada radimo ozbiljne stvari i važno je da to uradimo na pravi način. Ovo su pravila koja se poštuju i ja od tebe to očekujem, jer znam da možeš. “
Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „veseli“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“, jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!
Zato se stalno i govori o tome da se dete prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke. Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite ništa po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi treba da se osećate dobro. Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete „Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.“
Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.
Dragana Aleksić, porodični konsultant