“Gubimo decu, jer smo se mi izgubili u svetu lažnog sjaja i lažnih vrednosti”

20 juna, 2022

Kada sagledamo na trenutak stanje u našim školama, možemo da uočimo da iz godine u godinu imamo sve više problema, koji nam dolaze na naplatu, a gde su sve češće uključene i druge institucije u radu s decom, a roditelji sve više isključeni.

Sve učestalija aktuelnost teme po medijima, istraživanjima, životima, seminarima, društvenim raspravama jesu odgoj nenasilnog deteta, kako ga vaspitati da bude savestan i odgovoran građanin, a sve više imamo roditelja koji od svoje dece upravo prave neodgovorne, nesavesne i raspuštene društvene probleme.

Šta se događa? Gde smo pogrešili? Povod za osvrt na ovu temu izazvao je poziv prijateljice, užasnute reakcijom nekog deteta na dečjem igralištu nakon treninga, gde se on obraća drugom dečaku prilikom svađe. Obojica su uzrasta oko 12 godina, a prvi dečak je drugom uputio reči mržnje, ali ne obične. Pretnje da će ga ubiti zasnovane na rasnoj mržnji toliko su strašne da ih ni ja, kao odrasla osoba ne mogu i ne želim ovde da ponovim.

Ova posledica zvana dete nije ni namjanje kriva što je prilikom odrastanja slušala roditelje koji kroz svoje svakodnevno obraćanje i komunikaciju unutar porodice svakodnevno šalje poruke protkane mržnjom, nepoštovanjem, neuvažavanjem, nesvesni da ono što slušaju u kući, i čemu ih uče, da isto to prenosi na druge.

Svako dete prilikom odrastanja za uzora i nekog po kome ravna svoje uzore  uzima roditelje, koji očito nisu svesni (ili, još gore, nije ih mnogo briga) kakvu posledicu izaziva komunikacija kakva prevladava u odnosima u porodici. Da li pričate sa svojom decom? Da li slušate o njihovim interesovanjima? Da li se interesujete za to šta je ono što njima okupira pažnju? S kim se druže, ko su im uzori, idoli? Da li ih učite da su ratovi, poplave, korona i sve druge društvene neprilike uputili ljude jedne na druge, podsećajući nas da smo u nevolji svi jednaki, i da je najvažnija podela na to da li si čovek ili nisi? Da li si u stanju pružiti pomoć drugom, ili su samo usmeren na sebe? Vrlo brzo smo zaboravili to.

Da li učite svoju decu da ono u šta veruju nije osnov i razlog da nekog ko nije kao oni omalovažava, odbacuje, i izopštava kao manje vrednog? Šta možete da očekujete za posledicu? Da li se nadate ispravnom i dobrom za posledicu?

Strašne stvari nam promiču, dok roditelji sve više očekuju da njihovu decu odgajaju nastavnici i stručni saradnici, zanemarujući svoju ulogu u životu deteta, i ono što deca gledaju od roditelja odnosno ono s čime rastu.

Gubimo decu, jer smo se mi izgubili u svetu lažnog sjaja, morala, lažnih vrednosti, glumeći veru, sreću, uspeh, a za posledicu dobijamo društveno neprihvatljive pojave, pojave proizašle isključivo iz loših porodičnih odnosa, a koje onda vrlo često tragično završavaju.

I zaista ne mogu, a da ne pomislim i zapitam se čemu ovaj roditelj deteta može da se nada, kada je svoje dete naučio da je biti neko drugi tragično, odvratno, ružno, za osudu?

Odgovorno tvrdim – ničemu dobrom.

Autor: mr sc. Edina Osmić-Šadić, psihotrapeut u superviziji

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama