Подигла се унутар просветне заједнице оправдана бука због “најновијег” правилника о оцењивању ученика што би могло значити да просветни радници показују знаке живота усред система који сваки траг животности настоји да затре у човеку. Једино остаје да се види хоће ли бука око правилника и осталих постигнућа министарства просвете којима нас оно убеђује да нешто ипак чини по питању образовања и васпитања, на крају завршити у шекспировској фрази “много буке ни око чега”.
Глобално наметнути консензус који нас деценијама приморава да у свакодневном животу понављамо како корпоративни капитализам нема алтернативу одавно је захватио област образовања и васпитања. Квантификација је однела превагу над квалитативном страном наставе па се и оцењивање свело на праћање, бележење, надзирање, бележење, проверавање, бележење, евидентирање, бележење, контролисање, бележење…
Орвеловски рад на извртању циљева васпитања и образовања отпочео је у Србији са њеним наглим потапањем у транзициону воду – немирну и мутну. Васпитање је као најшири педагошки процес формирања свестраних личности постепено преокретан у процес производње фах стручњака – будућих “шрафова” у големом корпоративном механизму.
Најпре је сасвим некритички уведена “Болоња” док је дотадашњи систем високог образовања одбачен као да ништа ваљао није. Паралелно се у основним и средњим школама отпочело с експерименталним прекрајањима планова и програма у складу са тржишним (анти)вредностима. Наставници су претварани у послушне администраторе чији ће ауторитет и статус рапидно копнити пред очима ђака претворених у робове друштвених мрежа у потпуности незаинтересоване за школско градиво и општечовечанска питања. (Предлог за читање, “Расправа о добровољном ропству” од Етјена де ла Боесија).
Овоме је у великој мери допринела деградација и прогон хуманистичких предмета који су деценијама допуњавали традиционаналну улогу васпитања у стварању свестраних личности. Грађанско васпитање је постало монета за поткусуривање између просветних радника, мајци мудрости – филозофији додељен је статус изборног предмета док је предмет устав и права грађана протеран из школе! Јер ”коме још требају” самосвесни грађани који препознају да је корпоративни поредак демократичан само на папиру. А управо су према узусима реченог поретка окренутог ефикасности, расту и тржишту, директори школа претварани у менаџере широких овлашћења, просветни радници у администраторе готово везаних руку, а школе у фабричке испоставе за производњу медиокритета. Једном речју, просвета је преображена у објект тржишних сила и фабрику за производњу просечности и јефтине радне снаге лишене способности да критички промишља стварност.
Плански затрпавани (од стране ресорног министарства) “копипејстованим” програмима који су у тобожњем сагласју с просветитељским вредностима и потребама друштва, просветни радници хтели-не хтели постају војници у служби система који им заузврат урушава ауторитет и статус. У питању је исти онај систем који просветним радницима измиче тло под ногама приморавајући их да и сами узму активно учешће у томе. И просветни радници у великој мери пристају на извитоперени “дил” што би на концу морало саблазнити сваког искреног поборника популарне психологије коме је познато да су запослени у просвети високообразовани људи од којих треба очекивати независност духа и интегритет личности. А што се руку на срце спорадично и покаже у виду гласова неслагања који допиру из прозрачних интелектуалних дубина просветне заједнице.
Бука се тренутно подигла око правилника о оцењивању јер су се на тапету нашли и наставници и школски педагози / психолози. Пажљивом посматрачу друштвених збивања неће промаћи да је реч о наставку процеса разградње наставничког кадра који је започео пре више деценија, док је разградња ППС-а отпочела у годинама пре короне када се прашина око “дељења” психолога и педагога “на пола” некако пребрзо слегла. Не би стога чудило уколико би се и овај ковитлац прашине на волшебан начин смирио и то пре него што министарство просвете повуче спорни члан правилника о оцењивању или скине с припадника просветне заједнице етикету дежурних криваца за мањкавости “васпитно-образовних” интервенција с врха. А што ће (бар ово потоње) ићи теже ако се зна да је пребацивање лопте другоме тактика којом се одавно служе управљачи просветним системом, поред опробаног метода завади (подели просветаре у кланове, синдикате, стручне активе) па владај (њима).
Овога пута међутим није само просветна заједница у питању. Ресорна министарка тврди како је члан правилника који даје могућност родитељима да оцењују рад наставника заправо уведен како би их зближио. Штавише, просветна заједница није исправно разумела смисао интервенције према којој ће родитељи убудуће оцењивати рад наставника преко правилника о оцењивању ученика. Звучи као нонсенс који ће се, уколико ипак не дође до (не)очекиваног преокрета, дубоко укоренити у просветној пракси. Наставници ће бити излагани будном оку великог родитељског брата па ће се, у намери да избегну непријатности на послу, невољно препуштати благодетима аутоцензуре избегавајући да деле слабе оцене ученицима који су их заслужили самопрегорним нерадом.
Да ли је у томе садржан смисао сличних интервенција којима ресорно министарство, под притиском “макроекономске стабилности” и Светске банке, трансформише област васпитања и образовања у функционални завртањ корпоративног механизма? Уосталом, лукавство корпоративног ума, пардон поретка, лепо се види на примеру његовог настојања да преко локалних експозитура наоко ситним козметичким интервенцијама трансформише одређену област на коју све време атакује дубоким захватима. Актери дотичне области се наравно побуне, после чега експозитуре корпоративног поретка привремено одустану од наоко козметичких интервенција које су у суштини небитне за његово функционисање. Актери “нападнуте” области помисле како су се одбранили и извојевали важну победу али не примећују да корпоративни поредак и његове локалне експозитуре настављају да дубински трансформишу дотичну област у складу с властитим потребама. Зато и велим да је подизање прашине око правилника о оцењивању много буке ни око чега. Јер ништа и ништа једнако је ништа. Пробне балоне ће и надаље бушити они који су их без разлога надувавали и пуштали их да претећи лебде над просветном заједницом. И тако ће по свему судећи бити све док просветни радници не збију редове те масовно и гласно одбију да природним стањем сматрају технократизацију, квантификацију и формализацију васпитања и образовања у овој земљи!
Аутор: Борис Јашовић