Podigla se unutar prosvetne zajednice opravdana buka zbog “najnovijeg” pravilnika o ocenjivanju učenika što bi moglo značiti da prosvetni radnici pokazuju znake života usred sistema koji svaki trag životnosti nastoji da zatre u čoveku. Jedino ostaje da se vidi hoće li buka oko pravilnika i ostalih postignuća ministarstva prosvete kojima nas ono ubeđuje da nešto ipak čini po pitanju obrazovanja i vaspitanja, na kraju završiti u šekspirovskoj frazi “mnogo buke ni oko čega”.
Globalno nametnuti konsenzus koji nas decenijama primorava da u svakodnevnom životu ponavljamo kako korporativni kapitalizam nema alternativu odavno je zahvatio oblast obrazovanja i vaspitanja. Kvantifikacija je odnela prevagu nad kvalitativnom stranom nastave pa se i ocenjivanje svelo na praćanje, beleženje, nadziranje, beleženje, proveravanje, beleženje, evidentiranje, beleženje, kontrolisanje, beleženje…
Orvelovski rad na izvrtanju ciljeva vaspitanja i obrazovanja otpočeo je u Srbiji sa njenim naglim potapanjem u tranzicionu vodu – nemirnu i mutnu. Vaspitanje je kao najširi pedagoški proces formiranja svestranih ličnosti postepeno preokretan u proces proizvodnje fah stručnjaka – budućih “šrafova” u golemom korporativnom mehanizmu.
Najpre je sasvim nekritički uvedena “Bolonja” dok je dotadašnji sistem visokog obrazovanja odbačen kao da ništa valjao nije. Paralelno se u osnovnim i srednjim školama otpočelo s eksperimentalnim prekrajanjima planova i programa u skladu sa tržišnim (anti)vrednostima. Nastavnici su pretvarani u poslušne administratore čiji će autoritet i status rapidno kopniti pred očima đaka pretvorenih u robove društvenih mreža u potpunosti nezainteresovane za školsko gradivo i opštečovečanska pitanja. (Predlog za čitanje, “Rasprava o dobrovoljnom ropstvu” od Etjena de la Boesija).
Ovome je u velikoj meri doprinela degradacija i progon humanističkih predmeta koji su decenijama dopunjavali tradicionanalnu ulogu vaspitanja u stvaranju svestranih ličnosti. Građansko vaspitanje je postalo moneta za potkusurivanje između prosvetnih radnika, majci mudrosti – filozofiji dodeljen je status izbornog predmeta dok je predmet ustav i prava građana proteran iz škole! Jer ”kome još trebaju” samosvesni građani koji prepoznaju da je korporativni poredak demokratičan samo na papiru. A upravo su prema uzusima rečenog poretka okrenutog efikasnosti, rastu i tržištu, direktori škola pretvarani u menadžere širokih ovlašćenja, prosvetni radnici u administratore gotovo vezanih ruku, a škole u fabričke ispostave za proizvodnju mediokriteta. Jednom rečju, prosveta je preobražena u objekt tržišnih sila i fabriku za proizvodnju prosečnosti i jeftine radne snage lišene sposobnosti da kritički promišlja stvarnost.
Planski zatrpavani (od strane resornog ministarstva) “kopipejstovanim” programima koji su u tobožnjem saglasju s prosvetiteljskim vrednostima i potrebama društva, prosvetni radnici hteli-ne hteli postaju vojnici u službi sistema koji im zauzvrat urušava autoritet i status. U pitanju je isti onaj sistem koji prosvetnim radnicima izmiče tlo pod nogama primoravajući ih da i sami uzmu aktivno učešće u tome. I prosvetni radnici u velikoj meri pristaju na izvitopereni “dil” što bi na koncu moralo sablazniti svakog iskrenog pobornika popularne psihologije kome je poznato da su zaposleni u prosveti visokoobrazovani ljudi od kojih treba očekivati nezavisnost duha i integritet ličnosti. A što se ruku na srce sporadično i pokaže u vidu glasova neslaganja koji dopiru iz prozračnih intelektualnih dubina prosvetne zajednice.
Buka se trenutno podigla oko pravilnika o ocenjivanju jer su se na tapetu našli i nastavnici i školski pedagozi / psiholozi. Pažljivom posmatraču društvenih zbivanja neće promaći da je reč o nastavku procesa razgradnje nastavničkog kadra koji je započeo pre više decenija, dok je razgradnja PPS-a otpočela u godinama pre korone kada se prašina oko “deljenja” psihologa i pedagoga “na pola” nekako prebrzo slegla. Ne bi stoga čudilo ukoliko bi se i ovaj kovitlac prašine na volšeban način smirio i to pre nego što ministarstvo prosvete povuče sporni član pravilnika o ocenjivanju ili skine s pripadnika prosvetne zajednice etiketu dežurnih krivaca za manjkavosti “vaspitno-obrazovnih” intervencija s vrha. A što će (bar ovo potonje) ići teže ako se zna da je prebacivanje lopte drugome taktika kojom se odavno služe upravljači prosvetnim sistemom, pored oprobanog metoda zavadi (podeli prosvetare u klanove, sindikate, stručne aktive) pa vladaj (njima).
Ovoga puta međutim nije samo prosvetna zajednica u pitanju. Resorna ministarka tvrdi kako je član pravilnika koji daje mogućnost roditeljima da ocenjuju rad nastavnika zapravo uveden kako bi ih zbližio. Štaviše, prosvetna zajednica nije ispravno razumela smisao intervencije prema kojoj će roditelji ubuduće ocenjivati rad nastavnika preko pravilnika o ocenjivanju učenika. Zvuči kao nonsens koji će se, ukoliko ipak ne dođe do (ne)očekivanog preokreta, duboko ukoreniti u prosvetnoj praksi. Nastavnici će biti izlagani budnom oku velikog roditeljskog brata pa će se, u nameri da izbegnu neprijatnosti na poslu, nevoljno prepuštati blagodetima autocenzure izbegavajući da dele slabe ocene učenicima koji su ih zaslužili samopregornim neradom.
Da li je u tome sadržan smisao sličnih intervencija kojima resorno ministarstvo, pod pritiskom “makroekonomske stabilnosti” i Svetske banke, transformiše oblast vaspitanja i obrazovanja u funkcionalni zavrtanj korporativnog mehanizma? Uostalom, lukavstvo korporativnog uma, pardon poretka, lepo se vidi na primeru njegovog nastojanja da preko lokalnih ekspozitura naoko sitnim kozmetičkim intervencijama transformiše određenu oblast na koju sve vreme atakuje dubokim zahvatima. Akteri dotične oblasti se naravno pobune, posle čega ekspoziture korporativnog poretka privremeno odustanu od naoko kozmetičkih intervencija koje su u suštini nebitne za njegovo funkcionisanje. Akteri “napadnute” oblasti pomisle kako su se odbranili i izvojevali važnu pobedu ali ne primećuju da korporativni poredak i njegove lokalne ekspoziture nastavljaju da dubinski transformišu dotičnu oblast u skladu s vlastitim potrebama. Zato i velim da je podizanje prašine oko pravilnika o ocenjivanju mnogo buke ni oko čega. Jer ništa i ništa jednako je ništa. Probne balone će i nadalje bušiti oni koji su ih bez razloga naduvavali i puštali ih da preteći lebde nad prosvetnom zajednicom. I tako će po svemu sudeći biti sve dok prosvetni radnici ne zbiju redove te masovno i glasno odbiju da prirodnim stanjem smatraju tehnokratizaciju, kvantifikaciju i formalizaciju vaspitanja i obrazovanja u ovoj zemlji!
Autor: Boris Jašović