Borisav Bora Stanković (1876–1927) autor je čije stvaralaštvo osciluje između dva naizgled suprotstavljena pogleda na provincijski život. S jedne strane, njegova dela odišu nostalgijom za prošlim vremenima, za starim običajima, kulturom i načinom života koji se čini autentičnijim i vrednijim od onoga što dolazi s modernizacijom. S druge strane, kroz sudbine svojih junaka, Stanković razotkriva mračnu stranu provincijskog života – učmalost, malograđanštinu, ogovaranje, rigidne norme i predrasude koje guše individualnost i ljubav.
Nostalgija koju je Stanković gajio prema prošlosti, naročito onom periodu kada su običaji i društvena pravila bili jasnije definisani, predstavlja izraz potrage za nečim „autentičnim“, što je za njega imalo veću vrednost nego ono što je došlo kasnije, u modernim vremenima. U delima ovog pisca često se javlja ideja da su prošla vremena bila u nekom smislu „bolja“ i da su ljudi živeli u skladu sa prirodnijim, „ljudskijim“ zakonima.
Ova nostalgija ima dvosmislen karakter. Stanković prikazuje prošle vrednosti sa vrstom romantičarske zanesenosti, ali istovremeno ističe njihove negativne aspekte. Kroz lik kao što je Sofka iz „Nečiste krvi“ ili Koštana, jasno se vidi da su ti idealizovani svetovi, iz kojih potiču tradicionalna ograničenja i stege, bili zarobljeni rigidnim normama koje su ograničavale individualnost i kreativnost. U tom smislu, nostalgija prema prošlosti se prikazuje kao ponekad izražena patetika prema nečemu što je nestalo i više se ne može vratiti.
Stanković postavlja pitanje mogućnosti pomirenja između tradicije i modernizacije, između kolektivnih vrednosti i lične slobode. U njegovim delima, prošlost se pojavljuje kao izvor unutrašnje, ponekad iracionalne patnje, vidljive u stalnoj potrazi likova za smirenjem koje se, makar u iluziji, nalazi samo u zabludama prošlosti.
Kombinacija nostalgije prema prošlosti i kritike učmalosti provincije ima suštinski dvojnu prirodu. Na jedan način, Stanković je „zaljubljen“ u prošlost i u vrednosti koje ona nosi, dok sa druge strane kritički prikazuje opresivni efekat koji ta prošlost ima na književne likove, neretko modelovane po stvarnim uzorima. Kontrast koji nikada nije jednostavno razrešenje daje dubinu i kompleksnost delima pisca izuzetne poetske i lirske snage.
„Koštana“
Drama „Koštana“ predstavlja jedan od najpoznatijih primera takve dvosmislenosti. Koštana, mlada Romkinja čija pesma i lepota simbolizuju slobodu i radost života, nosi sudbinu večite potrage za slobodom koju nikada neće dostići. Starci, odnosno ljudi u zrelim godinama koji nostalgično uzdišu za „pustim turskim“ vremenima, iskazuju duboku želju za prošlošću koja je u njihovim očima donosila red, harmoniju i smisao. Ipak, ta prošlost istovremeno nosi okove i norme koje ograničavaju mlade generacije, definišu klasne razlike i sprečavaju promenu.
U drami „Koštana“, Mitke se ističe kao jedna od najsloženijih figura srpske književnosti, na prelazu između tradicionalnog i modernog sveta. Njegova tragika izrasta iz unutrašnjeg rascepa između erosa i dužnosti, mladosti i zrelosti, slobode i poretka. U tom rascepu oblikuje se lik koji pripada i lokalnom ambijentu Vranja i univerzalnom prostoru evropske književne misli.
Mitke nosi u sebi iskustvo bećarskog života, sveta pesme, vina i noćne slobode. U zrelim godinama postaje ugledni domaćin, čuvar časti i porodičnog poretka. Taj spoljašnji autoritet prati unutrašnje osećanje gubitka. Koštana se pred njim pojavljuje kao živa projekcija izgubljene mladosti, telesni i zvučni podsetnik na vreme pune vitalnosti. Njena pesma aktivira potisnuti eros i budi snagu koja je godinama obuzdavana u ime društvene stabilnosti.
Mitketova čežnja ima dvostruku strukturu: erotsku i egzistencijalnu. Erotska se ogleda u snažnom osećanju privlačnosti prema životnoj energiji koju Koštana emituje; egzistencijalna se ispoljava kao svest o prolaznosti. Patnja dobija ontološku težinu jer se odnosi na vreme koje je nepovratno prošlo i na mogućnosti koje su ostale u sferi neostvarenog.
U kulturnom okviru koji Stanković oblikuje, dužnost ima prednost nad ličnom željom. Čast porodice i ugled zajednice određuju životni horizont. Mitke prihvata tu strukturu i u njoj gradi svoj društveni identitet. Njegova „starost“, iako on biološki još uvek nije starac, poprima duhovni karakter: ona predstavlja umor od sopstvenog pristajanja i dugogodišnje discipline. Tragika nastaje iz napetosti između individualnog nagona i kolektivne norme.
Svest o tom rascepu čini ga složenim junakom moderne osetljivosti. On poseduje jasnu predstavu o sopstvenom gubitku i u toj svesti nalazi izvor bola. Ta svest mu omogućava da prepozna cenu izbora koji je oblikovao čitav život.
U drami „Višnjik“ Antona Čehova, lik Gajeva živi u atmosferi nostalgije za propalim plemićkim svetom. Njegova svest usmerena je ka prošlosti koja simbolizuje društveni status i kulturni identitet.
Mitke sa Gajevom deli osećanje gubitka i vezanost za vreme koje je iščezlo. Težište Mitketove čežnje leži u ličnom iskustvu mladosti i erotske snage, dok se kod Gajeva nostalgija širi na socijalnu ravan. Dok Čehov prikazuje istorijsku propast klase, Stanković produbljuje intimni sloj čoveka koji žali za sopstvenim bićem.
U romanu „Gospođa Bovari“ Gistava Flobera, Ema Bovari živi u sukobu između mašte i provincijske stvarnosti. Njena čežnja pokreće radikalne gestove koji narušavaju društveni poredak.
Mitke i Ema dele intenzitet unutrašnjeg nezadovoljstva i snagu želje. Razlika se ogleda u pravcu kretanja: Ema gradi dramu kroz spoljašnju akciju, dok Mitke proživljava dramu unutrašnjeg sagorevanja. Kod Flobera strast dobija oblik pobune, kod Stankovića se preobražava u tihu, produženu čežnju. Taj kontrast otkriva različite modele tragičnosti: eksplozivni i kontemplativni.
Antički junaci kod Sofokla i Euripida stupaju u sukob sa višim poretkom, noseći u sebi snažan osećaj sudbinske odgovornosti. Njihova tragika proizlazi iz velikog gesta i suočavanja sa neminovnošću.
Mitke deli sa njima snagu erosa i svest o konačnosti vremena. Njegova tragedija dobija intimni karakter. Umesto kosmičkog sukoba, u prvi plan dolazi unutrašnji rascep. On predstavlja prelaznu figuru: po snazi strasti srodan antičkom junaku, po obliku stradanja bliži modernoj drami.
Filozofija Žan-Pola Sartra naglašava radikalnu slobodu i odgovornost pojedinca. Iz te perspektive, čovek oblikuje sebe kroz izbor i snosi puni teret posledica. Mitketova sudbina predstavlja rezultat izbora dužnosti umesto strasti. Svest o izgubljenim mogućnostima dobija egzistencijalnu dimenziju.
Istovremeno, istorijski i kulturni kontekst u kome živi upućuje na ograničenja koja oblikuju pojedinca. Taj aspekt približava Mitketa antropološkom pesimizmu: čovek poseduje sposobnost uvida, ali snagu za preobražaj retko doseže u punoj meri. Mitke prepoznaje granice sopstvenog života i u tom prepoznavanju proživljava tragičnu dubinu.
Mitke se, dakle, u „Koštani“ oblikuje kao univerzalni tip čoveka koji u zrelosti sagledava cenu sopstvenog pristajanja na društveni poredak. Čežnja nosi snagu erosa, svest produbljuje tragičnost, a trajanje unutar zadatog okvira daje liku posebnu modernu težinu. U poređenju sa Gajevom, on produbljuje intimnu dimenziju gubitka; u odnosu na Emu Bovari, otkriva model unutrašnjeg sagorevanja; u odnosu na antičke junake, pokazuje preobražaj tragičnog iz kosmičkog u egzistencijalno; u svetlu egzistencijalizma, nosi svest o izboru; u horizontu antropološkog pesimizma, svedoči o granicama ljudske snage.
Tako Mitke postaje figura prelaza između tradicije i modernosti, između epske snage strasti i tihe drame samosvesti. Tragika počiva u istrajnom trajanju čežnje, u svesti o prolaznosti i u težini životnog iskustva koje se sabira u jednu snažnu, unutrašnju dramu.
„Nečista krv“
Dualnost prošlosti i sadašnjosti, slobode i ograničenja, tradicije i modernosti, vidljiva je i u romanu „Nečista krv“. Sofka, centralni lik, prolazi kroz tragičnu sudbinu koja oslikava sudar starog i novog sveta. Njen otac, Efendi Mita, oličenje je prošlosti i vrednosti koje nestaju pod naletom novih, kapitalističkih i pohlepnih bogataša. Tradicionalna pravila udaje i miraza, koja obezbeđuju porodični ugled, pretvaraju se u izvor patnje i poniženja za Sofku, koja postaje žrtva tih vrednosti, nekada smatranih svetim.
Stanković je dubok i ambivalentan autor. On predstavlja kritičara malograđanske učmalosti i istovremeno pisca koji se vraća u prošlost, suočavajući se sa njenim ograničenjima. Njegovi junaci doživljavaju tu dilemu u svakom svom koraku, oslobađajući se okova prošlosti, ali često sa dubokom tugom i nostalgijom prema onome što je izgubljeno.
Pomirenje nostalgije prema prošlosti i kritike provincijalizma vidi se kao paralelna stvarnost koju Stanković prikazuje: prošlost se ne idealizuje bez prepoznavanja zabluda, tradicija se ne odbacuje bez suočavanja sa kulturnim nasleđem i vrednostima.
„Stari dani“
Zbirka priča „Stari dani“ predstavlja još jedan ključni aspekt stvaralaštva, kroz koji se dodatno osvetljava autorova ambivalentnost prema prošlosti. Priče nose dubok osećaj nostalgije, ali istovremeno svedoče o stagnaciji i patnji unutar zatvorenog i patrijarhalnog društva.
Naziv zbirke, „Stari dani“, sam po sebi sugeriše setu i čežnju za minulim vremenima. U tim pričama istražuju se sudbine običnih ljudi, prožetih svakodnevnim borbama, siromaštvom, ljubavnim razočaranjima i društvenim pritiscima. Likovi često ostaju zarobljeni u rigidnim normama koje guše njihove snove i aspiracije, a priče odišu melanholijom i osećajem neizbežnog propadanja.
Motiv prolaznosti vremena i neminovnosti sudbine prisutan je u gotovo svakoj priči. Stanković prikazuje svet koji polako nestaje, u kojem su stare porodice i običaji na zalasku, dok se u pozadini oseća dolazak novih vrednosti koje ne donose spasenje, već novu vrstu otuđenosti.
Posebno mesto zauzimaju priče u kojima se kroz male, svakodnevne detalje razotkriva suštinska tragedija likova. Žene čji su životi unazađeni zbog patrijarhalnih normi ili muškarci čija moć i autoritet opadaju usled društvenih promena prikazani su na način koji deluje univerzalno i pogađa čitaoca iskrenošću i snažnom emocijom.
Zbirka „Stari dani“ može se posmatrati kao svojevrsna „lirizovana hronika“ jednog vremena koje nestaje. Kroz jezik bogat arhaizmima i „ritmičkim“ opisima, Stanković čuva atmosferu prošlosti, ali istovremeno kritički preispituje društvo koje je nestajalo zajedno sa tim starim danima.
Stoga, „Stari dani“ pružaju dragocen uvid u Stankovićevu dvoslojnu viziju sveta: oda prošlosti ispunjene redom i unutrašnjom harmonijom i suptilna kritika tog istog sveta, u kojem ljudi često ostaju zarobljeni u nepokolebljivim okvirima tradicije, lišeni nade za promenu.
Zbirka postavlja pitanje aktuelno i danas – kako se odnositi prema prošlosti, njenim vrednostima i ograničenjima. Kroz melanholične i dirljive priče iz „Starih dana“, ali i sudbine junaka „Koštane“ i „Nečiste krvi“, Stanković ostavlja prostor da sami promislimo o složenoj dilemi između tradicije i modernosti, sećanja i zaborava.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora